Pripremila: Teodora Ristovski
Mateja Popović, glumac, pisac, strastveni mladić koji se igra rečima i sopstvenim bićem kako bi probudio ono najmlađe i najčistije dete u sebi. Rođen je 1987. godine u Požarevcu, a kada je došlo vreme da odluči šta će biti kada poraste, dvoumio se između profesora engleskog jezika ili glume. Odluka je pala na profesiju koja će ga zauvek sačuvati od sveta odraslih i zamke u koju nas uvodi reč “porasti”.
U težnji ka slobodi i radu na stvarima koji ga neće materijalno, već duhovno obezbediti, 2015. godine odlučuje se da u saradnji sa kolegama oformi pozorišnu trupu, danas poznatu kao “Čiča Mičino pozorište”.
Mateja, hvala ti na odvojenom slobodnom vremenu koje se stvorilo između snimanja i onoga što čini se, tebe najviše ispunjava, pisanja. Kako bismo ljude od početka upoznali sa pozorišnom trupom, reci nam šta vas je nagnalo da oformite pozorište u obliku u kom ga danas poznajemo.
– Stevan Piale i ja smo počeli sa tim i naša ideja je bila da ne moramo da čekamo da nas neko zove, da ne moramo da prihvatamo uloge koje nam se ne dopadaju, nego da napravimo nešto gde ćemo moći da skupimo ljude i radimo nešto što mi želimo. Ideja je bila da oformimo mesto gde će se okupljati slikari, muzičari i mlađi ljudi koji će zajedno stvarati na jednom mestu.
Kako je došlo do rađanja ideje?
– Na snimanju filma “Šešir profesora Koste Vujića”, Stevan Piale i ja smo se združili jer smo dosta vremena provodili zajedno. Meni je oduvek bila zanimljiva ideja glumačke trupe, koja putuje zajedno, koja zajedno stvara i pomalo liči na cirkus. Nakon snimanja filma dobijali smo više ponuda koje nam se nisu dopadale, a ideja se onda prirodno nadogradila kroz komunikaciju sa više ljudi.
Kada ste zapravo osvestili da je to ideja koja ima potencijala i da svoje vreme, znanje i novac želite investirati u to, koji su dalji koraci usledili?
– Jedno veče smo morali da sednemo da vidimo šta nam treba birokratski i to je zapravo bio početak tog ozbiljnog rada na ideji. Da bismo pravno bili postojeća trupa saznali smo da treba da otvorimo udruženje i u početku smo ga nazvali Teatar Zemun.
Ideja je sada jasno definisana, pravna strana regulisana, a onda vas dalji put razvoja vodi u kom smeru?
– Nakon toga smo zvali ljude koji su nam bliski i koji hoće da rade, a neki od njih su već i radili dečije predstave samo na drugačiji, produkcijski siromašniji način. Sreća je što su se našli ljudi koji to vole i sklopilo se sve. Mislim da može da se sklopi i drugima, da to nije stvar srećnog sticaja okolnosti da se takvi ljudi poklope. Mislim da takvih ljudi ima generalno, samo treba neko da povuče i ti ljudi će hteti onda da se skupe. Pogotovu što glumci generalno imaju entuzijazma, mladi posebno. Mislim da mladi danas svakako treba da probaju tako nešto jer nemaju šta da izgube. Bolje da probaju, nego da sede kući, čekaju, žale ili gledaju šta radi neko drugi. Važno je da radiš to što voliš i to sa ljudima sa kojima ti prija da to radiš, a u ovom poslu to je postala eksluziva.
Kako ste napravili prvu predstavu, kome ste se prvo obratili?
– Mi smo većinski sve oduvek sami pravili. Scenografiju smo sami pravili, pomagali su nam neki ljudi, ali rekvizitu i scenografiju smo u najvećem broju slučajeva sami pravili. Za kostim smo nalazili ljude koji imaju sluha za trupu i za takav način rada. To su uvek bili super ljudi i nismo imali nikada kiks, jer te stvari ni neće privući ljude koji bi napravili neki loš postupak. Tako da smo od okoline i ljudi koje poznajemo skupili ekipu koja je bila voljna da radi.
Koja je bila prva instituacija koja je imala sluha i otvorila vam vrata?
– Prva institucija koja je imala sluha je bila Akademija 28 i gospodin Milenko Isailović. Nakon toga smo od Erste banke dobili jedan konkurs, a većinski smo se snalazili preko kontakata i već postojećih poznanstava.
Koliko ste imali igranja u početku?
– Dosta je bilo. Imali smo distributere koji su nam omogućavali da bude igranja, to nas je i održavalo u konstantnosti pravljenja novih predstava. Mi smo jedno četiri godine pravili po pet, šest predstava godišnje, što je veliki broj. Do sada smo uradili oko 27 pozorišnih predstava.
To je zaista veliki i lep broj urađenih pozorišnih predstava, a da li je došao nekada momenat kada si pomislio da više nema smisla držati trupu na okupu i baviti se poslom na takav način?
– Mislim da smo svi imali takav momenat, čak smo jednom i o tome razgovarali. To je bilo tri godine nakon što smo počeli sa radom. Ne znam zašto je taj entuzijazam toliko opao. Zapravo svi su počeli da rade dosta, to je bio početak ovog velikog masovnog rada i entuzijazam je opao. Nismo se ovome poptuno posvećivali, odnosno većinu vremena i koncentracije koju smo do tada posvećivali. U toj slučaju samo je trebao da se nađe modus operandi za takvu situaciju. Mislim da uvek postoje padovi i da je ne moguće da ne postoje padovi, posebno u nečemu što je samo vezano za entuzijazam i volju ljudi, a nije finansijski isplativo.
Ispričaj nam nešto više o samom procesu nastanka, kako izgleda pisanje komada za decu?
– Predstave koje igramo su igrane dovoljno puta da ti kroz to možeš da naučiš i stekneš iskustvo da vidiš šta prolazi kod publike, a šta ne. Na kraju je bitno da dođeš do toga da možeš da profilišeš neki stil i da budeš bliže spoznaji konceptualizacije pozorišta, što je vrlo važno za kvalitet projekta. Što bolji koncept uradiš, to je delo onda jasnije i čistije, a i sama poruka. Ja kao pisac vidim koliko negde nisam nešto dobro napisao, jer ako ne može da se uklopi u bilo kakav koncept koji je jak, a ne samo opšte mesto, ti shvatiš da imaš dramaturški kiks. Onda vidiš na koji način to treba raditi da bi bio zaista dobar tekst, dobra priča, a ne samo zabavan. Ponekad kada uđeš ozbiljno u to, shvatiš da je to samo zabavno i ništa više.
Ivan Mihailović je jednom rekao da si sam obogatio naš rečnik sa preko 500 novih kovanica, reci nam nešto više o tome.
– Da, to se desilo kada sam otkrio taj dramaturški stil, odnosno da čovek sam može da stilizuje svoj tekst. Duško Radović je sam rekao da su izmišljene reči deci dosta zabavne, što je istina. Ja najviše volim da pravim kovanice kada su u stilu priče. Na primer u predstavi “Tri musketara” imamo zaljubiškakiti, što je Ivanova kovanica, dok u predstavi “Magična Lira” koristimo neveronotno, fantastotično. Imamo reči koje svi razumeju šta znače, samo su malo promenjene u odnosu na tu vrstu univerzuma koju odabereš da ti bude u priči i to mi se jako dopada kao vrsta stila pisanja. Kad god mogu ja volim da primenjujem takav stil, što u jednom trenutku postane ili ponavljanje ili zaštitni znak.
Kako u tom slučaju onda balansiraš između toga da primenjuješ stil pisanja koji voliš, a da ne uđeš u repeticiju?
– Ja uvek postavljam sebi jedan mali dodatni zadatak, da probam da smislim nešto malo drugačije, da ne bude baš da se uhvatim jednog načina na koji publika dobro reaguje. Treba se menjati, isprobavati nove stvari i rasti u tome, jer se ljudi lako naviknu da rade na isti način, a to dovodi do toga da se ubajatiš i postaneš isti i dosadan.
U kojoj ste sada fazi rada?
– Mislim da je ovo neki optimum, već možemo da biramo i šta bismo da radimo, već imamo dovoljno iskustva da znamo kako to može da se uradi. Kada dobiješ neku ponudu sada već unapred znaš kako to može da se reši i da li je to pametno raditi ili ne raditi kao projekat.
Kroz pisanje koje predstave si otkrio neki novi deo sebe?
– Mislim da svaki put pomalo otkriješ kada se trudiš da pomeraš sebe u tome što radiš. Posebno kada su i takvi saradnici, nije to ni lično do mene. To je timski posao i ako tim hoće da radi isto tako, da uvek pokušava da napravi nešto malo drugačije. Na primer, jednom smo napravili kocke za scenografiju koje imaju okvire i vi ih menjate shodno potrebama. To je jedan jako dobar koncept jer ti sa tim već napravljenim stvarima možeš da napraviš mnogo predstava i da se to stalno ponavlja. Ljudi mogu da pristanu na to, a mogu i da kažu okej, sledeći put ćemo smisliti drugačiju scenografiju koja će isto biti zanimljiva i nama da igramo u njoj.
Koja je to jedna osobina na koju si ponosan, a koju si razvio baveći se ovim poslom.
– Dobro je naučiti da štrihuješ sebe i da sečeš ono što nevalja. U dramaturškom tesktu to je najviše vidljivo, jer ponekad izbacim trećinu predstave, polovinu iskoristim, ostalo bacim. Najviše volim momenat kontrolisanja svoje sujete. Ti nju ne možeš da ubiješ nikako, u čoveku je to ne moguće, ali ako naučiš da je disciplinuješ i da ta sujeta shvati da je promena dobra, onda mislim da je to ispravan put. Bojazan od promene dosta se povezuje i sa lenjošću, jer lenji ljudi neće da menjaju.
Shodno tome da toliko uživaš u pisanju, da li ti je to deo posla koji najviše i voliš?
– Volim i realizaciju, jer sve ima neku svoju čar. U pisanju sam sam u početku, a pošto je i pozorište i tekst živa stvar, podložno je izmenama koje dolaze naknadno. Pisanje ima svoju čar jer nešto svoje stvaraš, ali posle drugi ljudi uzmu i počnu da oblikuju delo. To je isto zanimljivo jer kroz njih, kao neku prizmu ti vidiš koliko to može drugačije. Na kraju kada dođe kostim, scenografija, rekvizita ili muzika, ako se radi o mjuziklu, to sve stvori neki novi momenat.
Divno je što na svom primeru pokazuješ koliko je bitno kontrolisati svoj ego i ne misliti da je nužno ono što izazi iz vaše glave jedino pravo i ispravno.
– To je glupo, zato što jedna glava retko kad može da bude pametnija u tome. Posebno kada već poznaješ tim ljudi koji to radi i kada već znaš kome daješ u ruke da se time bavi, a ujedno i imaš dovoljno sigurnosti u delo šta to već jeste.
Kakav je osećaj sada kada već neko vreme uspešno radite na razvijanju Čiča Mičinog pozorišta?
– Kao da smo sa staklenih prešli na drvene noge, a sada treba i neke gvozdene izliti. Obzirom da smo opstali ovoliko i sarađivali sa toliko ljudi mi već imamo neke ljude koji ti postaju stalni saradnici. Dobar je osećaj jer možeš da se osloniš na to kreativno kao neku svoju bazu, gde ti radiš sa svojim ljudima nešto što ti voliš, a sada možeš da se osloniš i na tu poslovno finansijsku stranu da se to isplaćuje.
Mnogo imate humanitarnih igranja i to je jedna od najlepših stvari koja je karakteristična za vaš rad. Kolika je razlika kada igrate humanitarna igranja i kada igrate organizovane školske predstave?
– Razlikuju se zato što su neka deca došla tu da bi se zabavljala ili prosto idu svi kao razred. Često deca nisu upućenja u ponašanje u pozorištu, često nisu svesna šta su došla da gledaju, a nije to samo do nastavnika, učitelja ili roditelja, to je i do same situacije pozorišta. Često u pozorištima decu uče da navijaju, jer je tako lakše raditi dečiju predstavu i preneti priču i poruku. Važno je zabaviti se, a to je pouka današnjeg vremena. U današnje vreme je generalno jeftina zabava uvek aktuelna. Mi se baš trudimo da odustanemo od interakcije sa decom u predstavama. Ona može da postoji kada je to znakovno dobro, ali ne stalno. Ne dopada mi se to kao princip. Kada igraš za decu sa humanitarnim razlogom drugačija je pažnja, u tome uvek ima nečeg plemenitog.
Muzej iluzija je ostvario saradnju sa vama, kako je došlo do te saradnje?
– Ljudi iz Muzeja su kontaktirali Ivana, mi smo otišli na razgovor i shvatili da oni žele neki program za decu u tom prostoru, a onda smo mi došli do toga da to bude inspirisano pesmama Mike Antića “Potraga za plavom zvezdom”.
Hvala ti što si sa nama podelio deo magije koja nastaje prilikom stvaranja jednog komada i što si nam na svom primeru pokazao da jednom kada se staklene noge zaljuljaju ne treba odustati već težiti izlivanju gvozdenih.
Podsetio si nas na to da jedni drugima možemo da budemo najveća podrška i da zajedno uz pomoć dobre volje možemo napraviti velike stvari.
Hvala ti što ćeš ovom pričom inspirisati još mladih ljudi da rade ono što vole, jer je tada uspeh zagarantovan, a ispunjenost bića nemerljiva.
