Kada zakoračimo u decembar i kada nam se približe praznici, deluje kao da smo tokom čitave godine samo to čekali. Kao da tokom čitave godine ne osećamo tu čaroliju i lepotu kao kada dođe zima, Nova godina, jelka, ukrasi… A sve ima i svoje zašto i zato. Šta je toliko čarobno u praznicima?
Recimo, kada pomislite na praznike, čega se prvog setite? Verovatno je to neka lepa uspomena, možda sankanje, grudvanje u snegu, vreme koje provodimo sa porodicom, prijateljima, osećanja koja nas obuzimaju svake godine u vreme praznika, iznova i iznova.
Svako ima svoje objašnjenje čarolije koja je u vazduhu, ali ono od čega prvo polazimo i što nam je prva asocijacija na lepotu praznika jesu božićni filmovi, zar ne?
Svi smo makar jednom gledali film “Sam u kući” i nije baš zanimljivo gledati ga dok napolju sija sunce, a ti se spremaš za sunčanje i odlazak na bazen. Čar gledanja takvih filmova jeste upravo u ušuškanosti doma, porodičnoj atmosferi, nekoj homemade pici, kaminu koji pucketa i puno smeha!
Ipak, ova sezona donosi sa sobom nešto posebno, nešto što budi radost u nama, onakvu kakvu smo osećali dok smo bili deca, osvetljava srca čak i najozbiljnih među nama. Onima koji su radoholičari, koji nemaju dan odmora. Čak i oni tokom praznika biraju da osete tu magiju praznika. Ne radi se samo o ukrašenim jelkama, trgovima sa blještavim svetlima, poklonima i crvenoj boji koju nam donosi Deda Mraz. Sve to ima dublje korene, tkivo koje spaja ljudske duše i budi osećaj topline. Zato im je toliko teško odoleti.
Praznici se mogu shvatiti i kao recept za neki kolač. Jedan od ključnih sastojaka može biti i tradicija. To je nit koja povezuje našu prošlost sa sadašnjošću i oblikuje nam put kojim ćemo hodati. Kroz vekove su se prenosile tradicije sa kolena na koleno, te se na taj način stvaralo blago koje i čini srž tog prazničnog duha. Mi generacijama unazad ukrašavamo jelke i grlimo jedni druge jer nam to daje osećaj povezanosti.
Ono što prazničnu sezonu čini posebnom je odnos između ljudi. Često čekamo praznike da nekome nešto saopštimo, poklonimo, da prosto podelimo sreću sa nekom. Tada se svi okupljaju, stare prijateljske veze se osvežavaju, čak nam i stranci mogu postati bliski prijatelji. Tada je ljubaznost prioritet (iako bi trebala biti tokom cele godine, no tada je u prvom planu) a saosećanje je nešto što svi imamo u sebi. Zato je praznike vredno čekati!
Ne kaže se za džabe da je moć pružanja i davanja tokom praznika toliko velika da može da promeni svet. I ne radi se tu o poklonima, oni su najmanje važni. Zapravo je reč o trenucima u kojima se mi brinemo za one kojima je to najpotrebnije, kada psu lutalici pružimo dom preko zime, kada je najhladnije, kada obradujemo neko dete koje je ostalo bez porodice i nema ko da mu kupi poklon. Kada pomognemo gladnima, da makar u tim prazničnim trenucima znaju da imaju porodicu, makar i na tren. Niko ne treba da bude sam, a posebno ne tada. Praznično vreme je vreme kada činimo svet boljim mestom, jer jedan zagrljaj može pružiti mnogo osmeha koje će neko pamtiti čitavog života.
Zato, kada sledeći put razmišljate o važnosti praznika, setite se da nas oni podsećaju da je sreća pronaći radost u nekim jednostavnim stvarima, sitnicama, detaljima koje pamtimo. Da su najvredniji trenuci oni koje provodimo sa voljenima i oni u kojima smo učinili dobro delo, jer smo na kraju dana svi mi ljudi. I svako od nas jeste čovek, pun humanosti i saosećajnosti. Praznici su tu da nas na to podsete. U ovim danima koji nam slede, svaki zvuk zvončića, miris cimeta i ukus tople čokolade postaju simboli ljubavi i radosti.
Neka nam praznici budu podsetnik na to da je ljubav najveći poklon koji možemo dati i primiti. Samo onda kada volimo i kad smo voljeni, sve drugo ima smisla. Okitite jelke ako već niste i oslušnite želje svojih voljenih, koje vam suptilno saopštavaju kroz detalje koje možda još uvek ne primećujete. Neko vam sigurno sprema veliko iznenađenje, koje ćete čuti kada se kazaljke poklope..
