Novi XX vek je Beograd još više približio evropskim prestonicama. Pored kafana, otvorili su se i prvi luksuzniji hoteli koji su pored klasične kafane u prizemlju, imali i posebne sale za bankete. One su o Novoj godini postajale pozornica brižljivo osmišljenih proslava. Masovnija proslava Nove godine ipak se vezuje za period posle Drugog svetskog rata.
Nova godina nekada
Beograda je i tih davnih zima bio okovan snegom i ledom, koji nisu sprečavali veseli svet da se na prelazu sa 31. decembra na 1. januara ugreje vinom i rakijom u nekoj od mnogobrojnih kafana ili hotela. Iz novina saznajemo da je i tada ovaj period bio vrlo unosan za ugostitelje koji su se trudili da bombastičnim oglasima privuku pažnju posetilaca. Tako iz oglasa saznajemo da se pored ića i pića na ovim proslavama nudila i zabavna muzika, neki od gazda su unajmljivali i glumačke trupe, a obavezna je bila novogodišnja lutrija na kojoj su pored novca, raznih sitnica često nalazilo prase, jagnje ili prava poslastica – novogodišnja ćurka, prenosi 011 info.com
Običaj je bio da se veseli zbor raspusti pre ponoći, ali se dešavalo da se dernek nastavi i do ranih jutarnjih sati. O tome piše veliki pisac i hroničar starog Beograda, Branislav Nušić:
“Četrdeset odsto beograđana je pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo. Za neodmerene u jelu i piću, u starom Beogradu, brinuo je vlasnik “Engleske drogerije” u Knez Mihailovoj 33, koji je nudio eliksir za regulisanje varenja i originalni norveški ricinus. I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku.
Dakle, tačno u ponoć, kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita. Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim poluženikom. Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu.”
Kada se sve promenilo?
Beše to 1. januara 1919. godine, kada je u Kraljevini SHS, dotadašnji julijanski zamenjen gregorijanskim kalendarom. Da sve bude “kao danas” pobrinula se Srpska pravoslavna crkva koja je zadržala Julijanski kalendar, koji je 45. godine pre nove ere uveo Gaj Julije Cezar i koji se koristio do 16. veka u celoj Evropi. Po istom kalendaru i danas “delaju i rade”, pored SPC i Sveta Gora, Gruzijska, Jerusalimska i Ruska pravoslavna crkva. To je razlog što i danas imamo dve Nove godine, jednu čekamo 31. decembra, a drugu, koju često nazivamo i Srpska Nova godina, 13. januara.
Većina stanovništva između dva svetska rata slavila je Srpsku novu godinu, pa i kada je ova Nova dobila status zvaničnog praznika, teško se utemeljivala, pogotovu u ruralnim sredinama. Ali onaj “evropski duh” s početka, u dobroj meri “zavladao” je prestoničkim restoranima u vreme najluđe noći, začinjen beogradskim novatorijama.
O tome svedoče i tekstovi u časopisu “Žena i svet”, koji za Novu godinu damama predlažu toalete koje ni malo nisu zaostajale za “pariskom modom”. S druge strane, u novinama nalazimo i oglase kozmetičara i frizera koji su pozivali beogradske dame da se “srede” i ispeglaju svoje nesavršenosti kao što su podočnjaci, bradavice ili podvaljak.
Pored kafana i hotela, dočeci se organizuju i u sve prisutnijim bioskopima, koji kombinuju filmske predstave, nastup plesnih orkestara i kabarea. Ovo ne treba da čudi, jer su u to vreme bioskopi većinom i dalje bili organizovani kao sale sa stolovima i stolicama. Takođe, neki od većih lokala, kao što je bila palata Luksor, imali su pored klasične bioskopske sale imala i pozorišnu i salu za balove, te restoran. U svakoj od sala bio je priređen poseban program uz odgovarajuće dekoracije, tako da se u toku ove “najluđe noći” mogli da prođete kroz razne predele i epohe.
Za one imućnije, počinje sezona balova i maskembala koji su organizovani kako u privatnim kućama, tako i u balskim dvoranama kojih je bilo sve više. Ako ste bili baš visokog statusa, mogli ste da očekujete poziv na proslavu u čuvenom “Džokej klubu” ili “Aero-klubu”. I sve to uz maske, kucanje kristala, zvuke džeza i potoke šampanjca.
Sve se promenilo 1955. godine kada je Nova godina proglašena državnim praznikom. U prvo vreme po fabričkim halama, domovima JNA i kulture, u kućama. Kako je zemlja lečila ožiljke rata, a radnička klasa postajala imućnija, počinje proslava Nove godine i u hotelima i kafanama. I tada i danas, bila je stvar prestiža novogodišnje veče provesti u hotelu Metropol, Jugoslavija ili Moskva, a nisu zaostajali ni Slavija ili Mažestik. Na ovim proslavama bila je obavezna svečana toaleta – večernje haljine za drugarice i odela za drugove.
Smernicu šta jeste, a šta nije u novogodišnjem socijalističkom duhu pružao je najmoćniji par Jugoslavije – Josip i Jovanka Broz. Njihove proslave Nove godine bile su nadaleko poznate i okupljale sam krem političkog, kulturnog i umetničkog društva Jugoslavije – sa ove ili one strane astala. Neki od onih koji su nastupali za njih i dalje sa setom prepričavaju anegdote sa ovih dočeka saglasni da se, pored toga što je bila najveća čast nastupati za Tita i Jovanku, na tim proslavama se uvek dobro jelo i pilo.
Oni koji su ostajali kod kuće, imali su priliku da veče provedu uz muziku sa radija, čuveni miks narodne izvorne, novokomponovane muzike, šansona sa nekog od brojinih festivala i prepeva stranih pesama. Sa omasovljenjem TV aparata, u kuće nam ulazi Novogodišnji program RTB u vidu spleta skečeva najpoznatijih komičara i zabavljača tog vremena i muzike, od narodne do zabavne i nazad. Minut pre ponoći, na TV ekranima bi se pojavilo nasmejano lice voditeljskog para, koji bi uz uobičajne želje počeo da odbrojava: “10… 9… 8… 7… 6… 5… 4… 3… 2… 1… Srećna Nova godina!”
Beograd bi uz vatromet, prskalice, šampanjac “Milion”, obaveznu jelku ukrašenu bombonama ispod koje bi bio paketić “iz sindikata”, rusku salatu i 1600 tona pojedenih ćurki, prasića, pilića i telećeg i junećeg mesa uplovio u novo leto. Na ulice bi izašle hiljade Beograđana da jedni drugima požele “sve najbolje”.
Vremenom se stidljivo i obazrivo vraćaju i proslave Božića i Srpske nove godine, praznika koje u SFRJ nije bilo preterano poželjno slaviti. Prvo u domovima, a potom u Staroj kafani i Skadarliji počinju uz tamburaše proslava 13. januara, često pod izgovorom da se te večeri baš slavi nečiji rođendan ili slična prigodna prilika.
Neki kažu da su burne devedesete i česti ulični protesti bili “embrio” dočeka na trgovima, drugi da je to uticaj svetskih metropola. Ne ulazeći u rasprave šta je bio povod, beogradski dočeci na otvorenom postali su fenomen i jedan od brendova grada koji okuplja, sem beograđana, i hiljade ljudi iz regiona koji uz pesmu poznatih muzičara, trubače, nezaobilazni vatromet i petarde, u prestonici ispraćaju staru i dočekuju Novu godinu. U Srbiji se praktikuje je i “repriza Nove godine”, koja se organizuje 1. januara.
