Najdirljiviji deo života pisca Vladimira Majakovskog desio se u Parizu, kada se zaljubio u Tatjanu Jakovljevu.
Nisu imali ništa zajedničko. Ruski emigrant, uobličen, usavršen i vaspitan stihovima Puškina i Tjučeva, nije razumeo ni reč od iseckanih, žestokih, pocepanih stihova modernog pesnika Sovjeta, „ledolomca“ iz Sovjetskog Saveza.
U suštini, nije razumela nijednu reč koju je rekao – čak ni u stvarnom životu. Divlji, besni, bezrezervni, živeći do poslednjeg daha, plašio ju je svojom neobuzdanom strašću.
Nju nije dirnula njegova strast, njegova privrženost, niti je on bio fasciniran svojom slavom. Njeno srce je ostalo netaknuto. I Majakovski se vratio u Moskvu sam. Od ove munjevite i neodržive ljubavi ostala mu je potajna tuga, a mi smo nasledili divnu pesmu „Pismo Tatjani Jakovljevoj” sa rečima: „Uprkos svemu, dobiću te jednog dana – sam ili zajedno sa Parizom.”
Ostalo joj je samo cveće.
Vladimir Majakovski je sve honorare sa nastupa u Parizu stavio na bankovni račun poznatog pariskog cvećara pod jedinim uslovom – da Tatjani Jakovljevoj isporuče buket najlepšeg i najneobičnijeg cveća – hortenzije, ljubičice, crne ruže, čajevac. , orhideje, astre ili hrizanteme – nekoliko puta nedeljno.
Renomirana pariska kompanija dobro je ispunila uputstva ekstravagantnog klijenta – i od tada je, bez obzira na vremenske prilike i godišnje doba, iz godine u godinu na vrata Tatjane Jakovljeve kucao dostavljač sa buketima fantastične lepote sa istom frazom: „Od Majakovskog“.
Majakovski je umro 1930. godine, u 36. godini, a vest ju je zaprepastila, kao udarac neočekivane snage. Već je bila navikla da on redovno ulazi u njen život, već je bila navikla da zna da je negde tamo i šalje joj cveće. Nisu se videli, ali činjenica da je postojao čovek koji ju je toliko voleo uticala je na sve što joj se desilo, kao što mesec utiče na sve stanovnike zemlje u različitom stepenu, samo zato što stalno kruži okolo. to.
Nije znala ni kako da živi – bez te bezumne ljubavi koja se pretopila u cveće. Međutim, nije bilo reči o njegovoj smrti u uputstvima koje je zaljubljeni pesnik ostavio cvećari. Sledećeg dana na njenom pragu pojavio se dostavljač sa prelepim buketom i istim rečima: „Od Majakovskog“.
Kažu da je velika ljubav jača od smrti, ali ne uspevaju svi da otelotvore ovu izjavu u stvarnom životu. Vladimir Majakovski se osećao tako. Cveće je doneto i tridesetih, kada je umro, i četrdesetih, kada je već bio zaboravljen. Tokom Drugog svetskog rata, tokom nemačke okupacije Pariza, preživela je samo zato što je prodavala te raskošne bukete na bulevaru.
Pošto je svaki cvet bio “ljubav”, njegove reči ljubavi su je bukvalno tokom nekoliko godina spasle od gladi. Onda su savezničke snage oslobodile Pariz, onda je ona plakala od sreće kada su Rusi ušli u Berlin, a buketi su i dalje stizali.
Dostavljači su starili pred njenim očima, smenjivali su ih novi, i obojica su već znali da su deo legende – male, ali važne. I već kao lozinka, koja im daje prolaz u večnost, govorili su smešeći se: „Od Majakovskog“.
