Da li su robne marke i trendovi koji ih prate odgovorni za to što deca jedna drugima stavljaju etikete ili za to snose odgovornost porodica, sistem vrednosti, institucije, društvene mreže? U kojoj meri smo spremni da se svi zajedno zagledamo u ono što nosimo, ali duboko u sebi i u ono što dajemo deci kao primer, bez obzira šta smo obukli.
Jedna majka, koja je izrazila želju da ostane anonimna, vrlo je transparentno sa redakcijom magazina LA VIE EN ROSE podelila dijalog koji je nedavno vodila sa sinom, te nam dozvolila da ga objavimo kao opomenu. Opomenu društvu, opomenu roditeljima, kao i vršnjacima dečaka sa negativnim iskustvom iz ove priče.
U nastavku je opisan istiniti događaj, nešto što se dešava češće verovatno i od onoga što deca prenose. Prenosimo vam njenu priču u celosti:
Trenerke su ti fejk, rekao je sinu nedavno školski drug (IV razred) i nastavio… Kupio si ih na buvljaku?, a nakon toga je usledila provera šara i da li u džep na rukavu može da stane mobilni telefon.
I, šta si mu odgovorio, pitala sam ga jedva se suzdržavajući da ne kažem sve ono što se u ovim situacijama ne govori. Baš smo bili srećni kada smo za vikend otkrili buvljak, koji se s Novog Beograda preselio blizu nas i kako igrom slučaja nismo bili ranije, kupili smo fenomenalne trenerke od Pazaraca.
Rekao sam mu da ih nisam kupio na buvljaku, odgovorio je vidno tužan, a i posramljen odgovorom, jer je slagao. Prisetila sam se na brzinu svega što znam iz psihologije, o vaspitanju dece, o vrednostima i započela jedan dugačak razgovor na ovu temu.
Neki roditelji zaista rade po dva posla da bi njihova deca mogla da isprate sve te trendove, originale, marke i najmanja namera mi je da ih osuđujem. Verujem da svako radi najbolje što zna, ali mislim da je upravo vreme u kome smo prisutni da saslušamo, razumemo, razjasnimo, nekada budemo samo rame za plakanje, ono vreme u kome se stvara dete bez etikete, koje ih ne lepi ni drugima.
Da li ćeš nastaviti da ih nosiš? upitala sam ga, na šta mi je odgovorio dosta samopouzdano Naravno!, kao onomad kada je zbog frizure prozivan da ima “šerpu na glavi”.
I svi smo mi to prošli, znam…
I nisu moje devedesete bile bolje, bile su gore. I mojih patika, koje nisam birala već ih je mama donosila, perjanih jakni koje mi se nisu sviđale, ali sam ih nosila, kao i teniskog reketa, koji je bio kopija… svega sam se setila. Naročito osećaja. Rekla sam mu da sam tužna, jer je deci bitno ono što uopšte ne bi trebalo da ih zanima, da sam tužna jer to znači da ta deca nemaju pravu roditeljsku negu (negu duše, hej!), ali mu nisam rekla koliko sam tužna.
Uspela sam da ne izgovorim ni ono Ma treba da te je baš briga, jer znam je tinejdžerima najbitnije mišljenje drugara i da ga je i te kako briga, ali evo ovom pričom slavim uspeh što mi ovakve stvari prenosi i to što je ipak, negde duboko u sebi, sve razumeo.
Pričajte sa decom i onda kada ćute, jer te njihove tišine mogu da budu najglasnije…
I delimo ovakva iskustva, da osudimo ono što ne valja i podržimo ono što valja, jer tako brže idemo putem kvalitetnijeg i zdravijeg društva, zaključila je na kraju za našu redakciju jedna divna majka.
Foto: Pexels/Free use
