Filsmki festival u Veneciji, jednom od najlepših italijanskih gradova, počeo je 28. avgusta i trajaće sve do 7. septembra. No, mi se u današnjem tekstu fokurisamo na njegovu daleku istoriju koja je stara skoro jedan vek.
Prve asocijacije na čuveni filmski festival u Veneciji, po mnogo čemu posebnog najčešće su crveni tepih, svetske filmske zvezde i sevanje bliceva.
Međutim, istorija ovog festivala koja je počela tačno pre 90 godina i nije uvek bila tako glamurozna. Filmski festival u Veneciji bio je “dete” Benita Musolonija, jednog od diktatora na svetu. Od prvog festivala 1932. pa sve do ratne 1942. godine.
Tridesetih godina prošlog veka dominirali su propagandni filmovi kojima se nije dodeljivao Zlatni lav već Musolinijev pehar. Godine 1932. je imenovan za predsednika Venecijanskog bijenala, u čijem sklopu je osnovan filmski festival. U noći 6. avgusta 1932. festival je otvoren projekcijom američkog filma “Doktor Džekil i gospodin Hajd” na terasi hotela Excelsior Palace. Na festivalu koji je završen 21. avgusta učestvovalo je ukupno devet zemalja.
Od 1943. se filmski festival nije održavao iz opravdanih razloga – fašistička Italija je bila u agoniji.
Italijanske mase su krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka hrlile u bioskope. A tamo su ih čekali uglavnom američki filmovi.
Za fašističku vlast u Italiji to nije bilo trajno održivo stanje zato je i osnovan Festival u Veneciji.
I poslednje godine fašističko-nacističke dominacije u Veneciji propaganda radi punom parom.
Italijanski film “Bengazi” poziva se na britansko osvajanje libijskog grada koji je bio pod italijanskom kolonijalnom upravom. Na kraju filma, braća po oružju, Nemci i Italijani ponovo ulaze u Bengazi. Sve se to izdešavalo 1941, a 1942. film o tome je pobedio u Veneciji.
Stvarnost se ubrzavala, propaganda se zahuktavala.
Nemački pobednik te godine je film “Veliki kralj” posvećen je pruskom kralju Fridrihu II. Izabran je trenutak bitke protiv Austrijanaca koju je pruski kralj izgubio, ali – nije odustao, izbavio je i Prusku i njenu misiju u istoriji. To je izgledalo kao pripremanje Nemaca na ono što je 1942. dolazilo – na tepihe savezničkih bombi, na Staljingrad, na Hitlerov „totalni rat”. Propagandna vežba izdržljivosti.
Posle rata i pada fašizma više nije bilo „Musolinijevog pehara”, a nasledio ga je „Zlatni lav”.
