Ljubavne priče velikih pisaca, često su znale da svojim tragičnim krajem izazovu ljudima suze u očima, međutim to nije slučaj i sa Milošem Crnjanskim. U nastavku teksta možete pročitati o ljubavi koju ništa nije moglo da rastavi.
Miloš Crnjanski, okarakterisan kao veliki Donžuan, često je bio okružen ženama čija je srca osvajao i slamao. Međutim, njegovo srce osvojila je Vida Ružić, ćerka ministra prosvete Dobra Ružića.
Njihov prvi susret se dogodio na Filozofskom fakultetu, na času istorije, kada je Crnjanski seo na stolicu koju je vida rezervisala svojim šeširom, kako niko ne bi seo pored nje.
Ljubav između njih se rodila odmah na prvi pogled, međutim nije odmah najbolje prihvaćena od strane njene porodice. Najveće probleme na putu ka sreći pravio im je Vidin stric Žarko, koji je svoju mezimicu već obećao jednom oficiru.
Vida naprasno odlučuje da ode u Pariz, ne bi li se sklonila od pritiska svog stric. Na rastanku, Crnjanski njoj obećava da će joj pisati, međutim on već sutradan stavlja kuću na doboš i odlazi za njom u Pariz.
U gradu ljubavi, njihova veza je doživela procvat i oni su se 1921.godine i venčali. Posle rata nisu mogli da se vrate su Srbiju, zbog Miloševih oprečnih stavova prema vladajućem režimu, te su ostali da žive u Londonu narednih dvadeset i pet godina. Pored svih prepreka na putu, poput Miloševog burnog temperamenta i naklonosti prema ženama, njihova ljubav je nadjačala te prepreke i ostali su zajedno.
Nakon pedeset i sedam godina braka, Miloševa smrt ih je rastavila, a njegove poslednje reči na samrti su glasile ,,Vode” i ,,Vido”. Deset meseci nakon njegove smrti, i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju:
“A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.”
