Gledaoci su u prilici da na Prvom programu RTS-a prate seriju “Nobelovac”, koja prikazuje ključne životne trenutke književnika Ive Andrića.
Na listi brojnih istorijskih ličnosti koje oživljava ovo televizijsko ostvarenje nalazi se i književnica Isidora Sekulić.
Mnogo ljudi, zahvaljujući ovoj seriji zainteresovala je biografija pomenute književnice, čiji smo način života delom upoznali tokom emitovanja ovog ostvarenja.
Međutim, koliko zapravo znate o životu Isidore Sekulić?
Enterijer prikazan u seriji, zajedno sa stilizovanim kostimom, dodatno doprinosi osećaju autentičnosti i autentično oslikava prostor u kojem je živela književnica.
Osim toga, glumica Aleksandra Pleskonjić Ilić unosi posebnu lepotu u ulogu, čineći lik Isidore Sekulić trodimenzionalnim, što omogućava gledaocima da osete njen intelektualni duh i različite životne borbe.
Istoričar književnosti i kulturni radnik, Milan Kašanin opisao je susret sa Isidorom Sekulić u svojim “Susretima i pismima”.
U nastavku teksta vam prenosimo Kašaninove opise i doživljaje jedne od najuticajnijih žena koje je srpska književnost imala.
Stan Isidore Sekulić
U stanu Isidorinom, koji nije smeo biti manji od tri sobe, počasno mesto su zauzimali klavir i knjige. Odaje za ručanje i spavanje kao da nije bilo, kuhinja kao da nije postojala, – činilo se da onaj koji tu prebiva jedino što radi u životu, to je da čita i piše. Provodeći dane sama, u ćutanju, u mislima, u tišini, Isidora Sekulić je ličila na bogatu ženu koja je izgubila imanje i porodicu i, umna i nesrećna, nije mogla da bude drugo nego pisac.
Viđao sam je raspoloženu, ali ne i radosnu
U govoru, ponašanju, odevanju, životu Isidorinom bilo je nečeg monaškog. Ona nije živela u gradu, već u manastiru, i nije čitala i pisala u kabinetu, već u ćeliji. Viđao sam je raspoloženu, ali ne i radosnu, – iz njenih očiju nije nikada nestajala crta zamora, ni s njenog osmeha silazila senka rezignacije. Njenom mirnom izrazu lica, ledenim usnama i hladnom pogledu protivučeo je, s vremena na vreme, samo njen provokativni glas, koji je umeo biti tako ženstven da se činilo da nije njen.
Nasuprot tolikim našim piscima koji nisu držali mnogo do toga gde žive, Isidora Sekulić je uvek imala prostran i udoban stan. Ona je birala ulicu i kuću u kojoj će stanovati isto onako kao i ljude i žene s kojima će se družiti. Tražeći visinu u mislima i otvorenosti u govoru, nije marila u dnevnom životu za podrume i budžake. Kad je napustila centar grada, gde je provela godinu između dva svetska rata, preselila se na Topčidersko brdo, u zasebnu vilu s baštom. Isidora Sekulić je bila i gospođa, ne samo književnik.
Tiho je govorila, polako išla, neveselo se osmehivala
Kada sam je prvi put sreo, stanovala je u Takovskoj ulici, u kući na čijoj je tablici na zidu bio ispisan broj 3. Dogodilo se do decembra 1918, za mog prvog dolaska u Beograd posle rata, iz tek oslobođenog Novog Sada, u kome sam. našao se kao sekretar Presbiroa privremene Narodne uprave i saurednik Srpskog lista. Dotada, ja sam znao Isidoru Sekulić samo po knjigama, po njenim “Saputicima” i “Pismima iz Norveške”, i po jednoj njenoj fotografiji, koju je dao umnožiti knjižar SB Cvijanović. Kod tadanje omladine malo koji pisac izazivao je toliko interesovanje kao ona. Srećan zbog slučaja da je poznam, penjao sam se uz stepenice njenog stana s radoznalošću i uzbuđenjem.
Bilo je veče kad je moj prijatelj koji me je k njoj vodio zastao na pragu i zakucao. Vrata je otvorila još mlada žena, koja je ličila na engleskom profesorku likom i odelom. Tanka, bleda, bojažljiva, začešljane kose nad visokim čelom i krupnih očiju, tiho je govorila, polako išla, neveselo se osmehivala. Isidora! To ne može biti niko drugi nego ona. Tako sam je i zamišljao.
Nismo je zatekli samu. Kod nje je bio u poseti jedan naš pesnik, koji je ustao kad smo ušli. Markantne glave, prosede kose i crnih očiju, imao je na sebi uniformu sanitetskog majora. Domaćica nam ga je predstavila. U očekivanju da upoznam jednog pisca, upoznao sam dva.
Napolju je padala kiša, u sobi je bilo hladno. Razgovor se vodio o tek završenim ratovima, o sudbini poznanika i čuvenih imena, da ubrzo pređe na nove pisce, koji su se javljali pred rat i tokom rata. S vremena na vreme, s velikom voljom bih zaćutao, slušajući šta Isidora Sekulić i njen gost u uniformi govore o engleskim piscima, o kojima ja nisam ništa znao. I ne jednom sam priznao sebi da se prijatno osećam što sam u društvu i što govorim na ravnoj nozi sa takva dva pisca.
Trebalo se već i rastajati, a napolju je još uvek padala kiša. Isidora je pesniku, koji je daleko stanovao, predlagala je da ostane kod nje u gostima i stavlja mu na raspolaganje jednu sobu. On joj se zahvalio na susretljivosti, moj prijatelj i ja smo se zahvalili na prijemu.
Rastali smo se u tako vedrom, u tako bezbrižnom raspoloženju, s takvim osmehom na usnama i takvim sjajem u očima kao da će nam u životu uvek biti jednako dobro i kao da ćemo se sutra sastati opet.
