Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu i bio je vrsni srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik. Rođen je kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ “Kralj Petar Prvi”, u Zadarskoj ulici, a druga dva razreda u OŠ “Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj.
Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Zbog svog životnog iskustva i neverovatne mudrosti, profesora Jerotića su mnogi obožavali da slušaju i pamte njegove reči, a mi smo iz tog razloga odvojili nekoliko citata ovog velikana, uz koje treba započinjati i završavati dane.
1. “Mudar je onaj koji iz ruku sudbine ne traži više od onoga što mu ona može pružiti.”
2. “Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.”
3. “Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.”
4. “Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala.”
5. “Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.”
6. “Čovek je velik kad ume da se raduje tuđem uspehu.”
7. “Najveće bogatstvo nije ono što imamo, već ono što smo spremni da damo.”
8. “Ukoliko su želje intenzivnije, utoliko je i strah jači”
9. “Prvi, najvažniji deo je da čovek upozna sebe. Što bolje upozna sebe, biće prema sebi tolerantniji. Ako ne poznaje sebe dovoljno, onda će svoju krivicu i svoje zlo, i svoju Senku, kako bi Jung rekao, prebacivati na drugoga.”
10. “Sve u svemu izgleda da je istorija učiteljica života, jer se ratovi, revolucije, građanski ratovi, nasilje, mržnja, teror nastavljaju sa pojačanom žestinom u toku stoleća, od prvih poznatih ratova u ranoj istoriji čovečanstva do danas. Zaključak nije utešan, ali odlučno odbijam zaključak zaključka, da su i ljudski život na Zemlji i njegova istorija apsurd i slučaj. Ko vodi istoriju? Božija promisao, heroji u istoriji (po Tomasu Karlajlu), narod (Lav Tolstoj) ili slučaj-komedijant (Miloš Crnjanski)? Svako kome je stalo do mišljenja i odgovornosti treba bar da pokuša da odgovori na ovo pitanje.”
U nastavku poslušajte reči akademika Vladete Jerotića o ljubavi:
AUTOBIOGRAFIJA VLADETE JEROTIĆA
“Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. “Jedinac u majke!” Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca. Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i “pukotine” karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao “palog brata” u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) – samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.
Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro. Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje “haklberijevske” izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke “Zlatna knjiga”.
Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao, – “dobar đak”. A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade “Politike”. Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike. U prvoj osnovnoj školi Ružicu Tot, u drugoj Ljubicu Baljić, dok su mi u gimnaziji predavali nastavnici koji su predavali i kralju Petru II. Srpski jezik i književnost predavali su mi Miloš Savković, Miodrag Lalević i Božidar Kovačević; matematiku, kasnije akademik, Tatomir Anđelić; latinski Sergije Lavrov i Albin Vilhar; veronauku Ljubomir Rajić, potonji vladika raško-prizrenski Vladimir. Najradije sam slušao veronauku i istoriju i obično sam imao najbolju ocenu iz ovih predmeta. Ljubav prema istoriji, a onda teologiji, koju sam jedno vreme, pri kraju gimnazije, želeo da studiram, ostala je do danas. Nikad mi nije dosadno da čitam šta se dešavalo u Srbiji za vreme Lazarevića i Brankovića, za vreme Prvog ili Drugog srpskog ustanka, ali i kako je proticala revolucija pod Kromvelom u Engleskoj ili sa Robespjerom i Dantonom u Francuskoj…”
Nastavak pročitajte na OVOM LINKU
