Dokumentarni film “The Mystery of Marilyn Monroe: The Unheard Tapes”, koji je izašao u sredu na Netflixu, otkriva tajne koje su se krile ispod površine filmske zvezde kakvu smo znali ili mislili da znamo.
Prošlog meseca, u salonu u Zapadnom Holivudu, Ema Kuper je istetovirala lice Merilin Monro na donjoj strani ruke. Rediteljka i producentkinja novog Netfliksovog dokumentarca sebe u početku nije ubrajala u obožavaoce svog subjekta, samo je bila svesna glavnih karakteristika u mitologiji te filmske zvezde: bela haljina, plava frizura, znak lepote, prirodna seks-bomba, harizma, skrivena struja psihičkog stresa koji se završava tragedijom.
– Ali, to je stvar sa Merilin – Ona te uvlači u svoju misteriju. Nisam mislila da ću je imati kao deo svog tela, ali postaješ opsednut njom. Na svom prvom istraživačkom putovanju u Los Anđelesu, otišla sam da vidim njen grob i posetim Akademiju. Dok sam bila u gradu, upoznala sam i jednog njenog biografa. Rekli su mi: „Vežite se. Poludećete za njom.“ Pomislila sam: „Naravno da neću“ – priča za Guardian rediteljka dokumentarca koji privlači sve više očiju javnosti od kada je izašao na Netfliksu.
Istetovirani portret nije karikatura tih karakteristika; umesto toga, sveden je na neobojene obrise tako minimalne da bismo mogli da gledamo i kosti holivudskog idola. Instinkt da se ukine izgled i razotkrije osnova koja stoji iza imidža, prikladno se poklapa sa namerom njenog najnovijeg projekta, koji favorizuje reportažu zasnovanu na činjenicama, a ne opčinjenost Merilin Monro.
Film Eme Kuper se pridružuje istraživačkom radu novinara Entonija Samersa koji je 1985. objavio knjigu “Goddess: The Secret Lives of Marilyn Monroe” koja je postala jedna od najprodavanijih. A da je napiše, podstakla ga je odluka suda u Los Anđelesu da 1982. godine obnovi istragu o smrti holivudske ikone jer se previše nagađalo kako je umrla – ubistvo, samoubistvo ili nesrećan slučaj.
Samers je bio taj koji je prodao Kuperovoj koncept, uveren da će i ona doći da vidi osobu koja stoji iza nasleđa žrtve.
– Za mene je Merilin oduvek bila pomalo jednodimenzionalna. Do kraja ovog procesa, za mene je postajala mnogo stvarnija osoba, sa više modernosti kao žena nego što sam ikada to videla u njoj – kaže Ema.
I film i njegov izvorni materijal izbegavaju segmente koji govore mišljenje stručnjaka ili opsesivnih, oslanjajući se samo na ekipu Merilinih saradnika, poverljivih lica i najbližih.
Tokom istraživanja za svoju knjigu osamdesetih, Samers je sakupio zlatni rudnik audio-snimaka očevidaca koji su bili “prva ruka” u orbiti zvezde. Pošto je beskrajno sati pretraživala stotine traka, arhiviranih na Akademiji filmske umetnosti i nauke u Los Anđelesu, Kuperova oživljava ovaj zvuk putem sinhronizovane reprodukcije, koristeći glumce u kostimima. Audio-snimci koje nikad niste čuli zaista jesu atrakcija, ali način na koji su ih oni prezentovali javnosti su skoro u domenu prevare. Zapravo, oni vas upozoravaju da glasovi koje čujete na snimcima nisu autentični, jer su to glasovi glumaca, ali ono što se govori jeste.
– Ovo je poslednji film o Merilin Monro koji je isključivo sačinjen od ljudi koji su je poznavali, dodirnuli njen život, osetili njeno prisustvo, zaista znali kako je biti u njenoj blizini – kaže ona.
Mnoštvo perspektiva se kombinuje da bi se formirao pogled na već previše analiziranu ličnost, koja je podložna stalnom javnom preispitivanju. Od glupe plavuše, kraljice u Holivudu, ona je uzdignuta u svece na srebrnom ekranu i ubijena od strane zverskih tabloidnih medija i pustošenja zavisnosti.
– Istina je negde u sredini. Skoro uvek jeste – kaže Kuperova koja je želela da izbegne uprošćeno ili sablažnjivo u hronici života opterećenog skandalima i intrigama, i fokusirala se na sadržaj njenog lika: intelektualnu radoznalost studenta, strastvenu umetnost glumice koja je oduševila velikane poput Bilija Vajldera i Džona Hjustona pošto su njeni talenti dostigli njenu urođenu harizmu.
– Bila je mnogo stvari. Imala je traumu i to je uticalo na njenu vezu, ali ona nije bila žrtva. Mnogo je radila na sebi… Način na koji je nekada mogla da pokaže svoju ranjivost, a ponekad da je sakrije, tako je primamljiv. I mi to sada znamo kao nešto što je moćno za sve žene. Ali tada, nismo svi imali slobodu da to istražujemo u sebi na način na koji je to radila Merilin – ističe rediteljka.
Monro je i dalje figura takve trajne fascinacije, čak i nakon dva dokumentarna i jednog biografskog filma samo u 2022. godini, delom zbog svega što je univerzalno u njenim retkim okolnostima. Iako je reflektor obasjao nju oštrije nego bilo koju drugu slavnu ličnost njenog doba, Kuperova i bezbroj drugih današnjih žena vide sastavni deo zajedničkog iskustva u prevelikim očekivanjima koja su na nju projektovana.
Dok se borila sa depresijom, nesigurnošću i lekovima, nije imala drugog izbora osim da održava fasadu savršenog glamura u svojim nastupima za paparace. Iako je Kuperovovoj omiljeni Merilin film “The Seven Year Itch”, ona smatra da su najznačajnije fotografije koje prikazuju masku holivudske bombe ali i zabrinutost koju nije mogla u potpunosti da sakrije.
– Dva arhivska dela o njoj kojima sam postala opsednuta su bila, jedan, kada je izašla iz psihijatrijske klinike Pejn Vitni izgledajući kao da je premijera filma, iako je zadržana tri dana, a na kraju je razbila prozor, rekavši da je ona luda osoba kakvu su svi očekivali da bude. Bilo je to nešto najneobičnije i najstrašnije u isto vreme. Da ona izađe sa potpunom šminkom i frizurum i da pritom zaista izgleda neverovatno… Polovina mene misli da je bilo užasno što je osećala da mora da se predstavi ovako, a druga polovina je jebeno zadivljena njenom sposobnošću da to uradi – objašnjava Kuper i dodaje:
– Drugi je kada objavljuju njen razvod, a ona ne može da spreči da pokaže emociju. Ona plače, i teško je gledati. Vidite ogromnu tugu zbog ove propale veze. Mlade žene i danas mogu da se povežu sa tim, i sa njom. Još pre 20 godina, ljudi bi rekli da je bila svuda, luda, histerična. Sada, vidim ovo i pomislim: “To je samo biti žena.”
Tokom poslednjih pola sata, primarni izvorni pristup filmu temelji se na pomnoj inspekciji mutnih okolnosti u vezi sa njenom smrću, i njene veze, kako se priča, sa poznatim ljubavnicima Džonom i Robertom Kenedijem. Samersovo istraživanje je potvrdilo da dok su teorije zavere koje sugerišu da je samoubistvo predoziranjem bilo tajno naručeno ubistvo bile izmišljotine, zaista je bilo nekih petljanja sa zvaničnim zapisom kako bi se izbegao negativan PR za Kenedijeve.
Sve je to bio kontinuirani društveni impuls da se njeno postojanje tretira kao sočan trač. Samers je u svojoj knjizi vrlo uverljivo evocirao glumičin poslednji dan života i opisao kakvu su ulogu u njenoj smrti imali ministar pravosuđa Robert F. Kenedi, kako je njena kuća temeljno očišćena nakon smrti, nestale su fotografije na kojima je ona s braćom Kenedi, a sačuvana je samo jedna, iz Medison skver gardena, na kojoj je Merilin koja peva rođendansku poruku američkom predsedniku – pa se da naslutiti da među njima vlada posebna napetost, ali to sve mogu biti samo umišljanja.
Kada je počela njena veza s braćom Kenedi? O tome najviše priča Džin Martin, supruga Dina Martina (da ne bi bilo zabune, nju u filmu igra glumica), koja tvrdi da su se seksualni odnosi među njima odigravali naizmenično, ali da je Džon Kenedi mnogo pre “ispao iz igre”. Ipak je u međuvremenu postao predsednik, a u jednom trenutku njoj se učinilo da je Robert Kenedi muškarac njenog života.
– Stalno pokušavam da pronađem liniju u kojoj priznajemo zaveru i pokušavamo da razdvojimo njene niti. Ljudi bi mogli reći da ovde nema ništa novo, ali mislim da je ovaj film koristan resurs – kaže rediteljka.
Ona se nada da će drugi moći da prime njen film kao polaznu tačku za produbljeno uvažavanje i poštovanje Merilin Monro. Nije potrebno mnogo da se skepticima u vezi sa ženom koja je istorijski cenjena kao prelepa, pokaže koliko je ona zaista bila bolno ljudska. Na kraju krajeva, kao što Kuperova dobro zna, “uvlačenje nas” je oduvek bila Merilina super moć.
– Svaki uspeh u ovom filmu znači da je mlađa generacija upozna i dobije jasniju predstavu o njoj od onih koji su imali ranije. Mogu da se utešim prepoznavanjem stvari kroz koje su prošli u sopstvenim životima, a koje se dešavaju jednoj od najpoznatijih žena svih vremena – rekla je Kuperova.
Film se završava kadrom u kome Merilin Monro kaže: “Volela bih da budem dobra glumica”.
