Mnogo je naših pisaca koji su na zanimljiv način okarakterisali Beograđane. Ali, jedan od retkih koji je i sam živeo u Beogradu, a koji nije štedeo reči da opiše “modno” stanje u prestonici tih godina bio je Momo Kapor. U nastavku vam donosimo reči onoga koji smatrajući da “i takav, ne nešto naročito lep” nikada neće pripasti drugom gradu.
Uživajte u odlomcima iz Kaporove knjige “011” koje vam donosimo u nastavku.
O MODI
Danas je bez teškoća moguće prepoznati ljude na vlasti po izvesnim osobenostima odela koje nose. Najpre, njihove cipele su obavezno crne, zašiljene, takozvane,„šimi”. Kada prekrsti noge u prvom redu neke važne sednice ili prilikom televizijskog intervjua, našem uglednom čoveku se obično vidi deo gole noge (bela koža posuta retkim crnim dlakama) između podignute nogavice i pomalo zarozane prugaste čarape, koja pokazuje izrazitu tendenciju da je „pojede peta”. Za razliku od naših uglednih ličnosti, zapadnjacima se nikada ne vidi ništa drugo, sem zategnutih crnih čarapa, iznad blistavo ulaštenih cipela.
Zanimljivo: kragne na košuljama su uvek pretesne, pa je zbog toga najgornje dugme najčešće, otkopčano ispod čvora, što vlasnicima poklanja pomalo bekrijski izgled. Ostaci pripadnosti istočnoevropskim modnim sistemima, vidljivi su po velikom broju značaka u reverima sakoa, a takođe, i ljubavi prema odlikovanjima, medaljama i rozetama. Nije mali broj ni onih, koji nose čitave kolekcije hemijskih olovaka i penkala, što gizdavo proviruju iz malog džepa na sakou, kao zamena za bele maramice.
“Siva odela”
Ljudi u sivim odelima obožavaju muštikle, koje drže između palca i kažiprsta. Provincijski sivi ljudi upotrebljavaju muštikle od debelog višnjevog drveta, a velegradski, od ćilibara optočenog srebrnim filigranom. Na poleđinama njihovih ručnih satova ugravirane su posvete važnih ličnostii kolektiva, kao zahvalnost i nagrada za lojalno i prilježno obavljanje službe. Oni koji nose leptir-mašne unapred su im sumnjivi, ma koliko bili vredni i pošteni. Leptir-kravate podnose isključivo kada su u pitanju šefovi sala ili arhitekti, kojima se može dozvoliti ta mala doza umetničke ludosti. Leptir-mašne im, naime, bazde na buržoaski način odevanja.
Kada se svuku, ljudi iz sivih odela uskaču u dve vrste pidžama: u prugaste (koje liče na robijaške uniforme) i u teget-pidžame sa belim obrubima. Moguća je još i varijanta bordo-pidžame, čime se iscrpljuje mašta naših kreatora za noć. Tako odeveni, oni kočoperno šetaju pohodnicima spavaćih soba, razgovarajući o važnim poslovima koje su obavili toga dana. Na nogama su im kožne papuče, koje uvek nose sa sobom na put, u naročitoj futroli. Pored sivih muškaraca, postoje i sive žene. One nose sive kostime sa značkama i broševima. Obično su kratko potšišane i imaju naočare. Mnogo puše, imaju duboke glasove i kiselkast izraz lica, verovatno zbog velikih količina kisele vode koju piju na sastancima. U njihovim velikim tašnama, umesto šminke, pudera i ostalih dražesnih ženskih sitnica, nalaze se, uglavnom, materijali i članske karte.
O MIRISIMA
Bilo bi, možda, zanimljivo napisati skraćenu (b) istoriju mirisa koje smo upotrebljavali u Beogradu. Za razliku od zvaničnih istorija, koje bazde na falsifikate, ova bi bar zanosno mirisala na bezbroj parfema, pomoću kojih smo se trudili da budemo neodoljivi. Kao i svi muškarci u ovom napaćenom gradu, koji je vonjao poprvom razdoblju industrijalizacije i elektrifikacije – jednako je socijalizam! – najpre sam posle brijanja po očevom savetu, upotrebljavao ljutu rakiju iz boce u kredencu. Kasnije sam počeo da je upotrebljavam iznutra, a ne samo spolja. Onda se u Beogradu, koji je već zaplovio u blagostanje, pojavio prvi muški miris, zvani Pitralon! Bio je vrlo seksi i subotom uveče sve dvorane za igru bile su ispunjene oblakom ovog čuda parfimerijske industrije.
Značajan napredak u beogradskoj muškoj kozmetici, predstavljala je kolonjska voda pod imenom „Prastara”, a nju je vrlo brzo zamenio miris „Pino silvestre”, u zelenoj bočici koja je imala oblik šišarke. (I danas semože sresti u izlozima periferijskih parfimerija). Razmaženi tipovi uskoro su otkrili „Tabac”, a oni, sasvim prozapadno orijentisani, flašice na kojima je pisalo „Old spice”.Nekoliko godina kasnije čitav Beograd je mirisao na „Azzaro”, koga je u mondenskim krugovima svrgao sa prestola četvrtasto pakovanje „Paco Rabanna” sa srebrnim zapušačem. Verujući da će blagostanje večito trajati, potpuno smo se izgubili u mirisnim močvarama najrafiniranijih alhemičara Zapada. „Drakkarnoir”, „Tuscany”,Versace l’homme”.„Givenchy”,Monsieur Rochas”, „Ungaro”, „Hermes”, „Cerruti”,„Armani”… bile su samo usputne stanice naše lažne otmenosti. I tako, jedva sam nekako dogurao do Iv Sen Loranovog „Kurosa”,kad je Beograd zapao u najdublju krizu. Nestalo je svega! E, sad, da putujem čak preko granice da bih lepše mirisao, čini mi seisuviše smrdljivim. Neću da me ucenjuju obični mirisi! Vraćam se tamo odakle sam i počeo: mirisaću ponovo na parfem svojih predaka – na rakiju mučenicu.
O DIZAJNU
Dovoljno sam star da znam: ništa tako brzo ne vene kao zelenasalata, ništa tako brzo ne prolazi kao lepota i ništa tako brzo ne zastareva kao dizajn! Setite se samo, pegle na ugalj, kojima su naše bake do pre tridesetakgodina glačale košulje i posteljinu (žar se raspaljivao mahanjem), dostižudanas neverovatne cene u antikvarnicama. Ipak, mislim da smo grad, najavangardnijeg dizajna na svetu!Naši industrijski umetnici brzo su savladali proizvodnju savršenooblikovanih kašika, kojima je moguće zahvatiti samo nekoliko kapisupe.
I naši telefonski aparati su predizajnirani: kada okrećete brojčanik,čitav telefon vam se vrti oko prsta! Kako tada čovek poželi onajnezgrapni, crni telefon od bakelita, koji je postojan i stabilan kao Meštrovićev spomenik Pobedniku!
Primetio sam, ljubav Beograđana prema zapadnjačkom dizajnu i,uopšte, načinu života, ide toliko daleko, da mnogi Beograđani poput dragocenosti čuvaju brižljivo plastične kese sa imenima stranih firmi, sve dok se ne raspadnu od upotrebe. Tako je, ponekad, moguće sresti neku otmenu damu, koja se vraća sa pijace sa kesom na kojoj piše„Cartier”, a iz koje vire pera praziluka! Plastična kesa je, inače, najčešći ručni prtljag svakog stanovnika Beograda, još jedan dokaz o bedi u koju smo zapali.
Ipak, muka mi je od dizajna!
Zapad je prepakovan.
Istina je na Istoku.
* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
