Inspirisana geografskim pojmovima i mapama sveta, Brankica Žilović Chauvain u svom pariskom ateljeu radi na slikama koje su definicija neobičnosti i umetnosti u jednom. Imali smo priliku da razgovaramo sa njom baš na njenom radnom mestu, a time nam je i dočarala čar svog posla koji radi iz prevelike ljubavi, u šta nas je i uverila.
Odrasla je na Zlatboru, od malena je bila maštovita i provodila vreme crtajući pejzaže. Tako je zavolela prirodu i sa njom se stopila. Budući da je imala veliku ljubav prema umetnosti, htela je da uradi nešto drugačije, nešto što se čak i ne bi dopalo svima. I uspela je u tome.
Neobične slike koje izrađuje od konca, zapravo kradu srca velikom delu publike. U nastavku sledi intervju sa ovom umetnicom, koja je svoje utočište pronašla u francuskoj prestonici.
𝐋 Kako je zaživela Vaša umetnost?
– Kao i svi umetnici, krenula sam jako rano da se bavim slikanjem, sa samo 9 godina. Verovatno iz dosade, odrasla sam na Zlatiboru, a on je 80ih godina bilo malo, nerazvijeno mesto sa veoma malim brojem vikendica i turista, tako da sam vreme provodila u prirodi, slušajući muziku i čitajući. Melanholija i nerazumevanje okoline za moj unutrašnji osećaj su me inspirisali da zapravo počnem da crtam. Umetnost mi je pomogla da pobegnem od te okoline i da upoznam sebe u potpunosti, te da dam prostora svojoj umetnosti da zaživi.
𝐋 Kako ste usmeravali vaš rad i zašto ste za to odabrali Pariz?
– Završila sam Likovnu akademiju u Beogradu, a potom École des Beaux-Arts u Parizu. Oba grada su važna za moj put. Sticajem okolnosti, kao i sve u životu, šansa za francuskom prestonicom otvorila mi se slučajno. Upoznala sam profesora Vladu Veličkovića sa pomenutog fakulteta u Parizu i taj susret mi je promenio život. Bio je sjajan čovek i umetnik. Pomogao je svakom studentu i znao da prepozna prave vrednosti i kvalitete. Imala sam veliku upornost koja je stajala iza svega. Bila sam darovita, ali ne preterano. Sada kada sve gledam sa dosta objektivnosti, ipak su snaga i upornost dve stvari koje su me dovele do ovde. 1996. godina je bila prekretnica u mom životu, kada sam verovala da će se stvari u društvu promeniti, međutim nisu. Bila sam svesna da ne mogu sa svojom umetnošću ostati u Srbiji u to vreme, pa sam odlučila da sreću posle Likovne akademije u Beogradu pronađem ovde. Preusmeravala sam svu svoju energiju u to da uspem i mnoga vrata su mi se otvorila. Mislila sam da ću ostati svega par meseci, te da ću se u Srbiju vratiti drugačija, međutim, zavolela sam njihovu kulturu, način života i ostala ovde do danas.
𝐋 Kako ste došli na ideju za rad sa koncem i tekstilom?
– Ideja dolazi sa Zlatibora, mislim da se taj odnos ka tradicionalnom izrazu stvorio u detinjstvu, a onda se kroz razne procese kao umetnika pretvorio u moj likovni jezik i izražavanje. To pretvaranje u skulpturalno instalacionu formu se dešavalo progresivno, a onda se razvilo poput autonomnog izraza. Za mene je konac metafora života, jednog pokreta koji je stalan i nekontrolisan. Vidite i sami, on pada, dešava se erozija, nešto nestaje i raspada se. Može da se shvati kao određeni početak ili kraj, poput geneze. Konac koji je uzemljen, kada pogledate na drugačiji način sa donje strane, jednostavno formira ceo moj rad. Neko ga definiše i kao glič (slika koja se topi, razvlači). Moja dela su statična, ali deluju živo.
𝐋 Koliko je potrebno vremena za Vaša dela?
– Na to pitanje uvek odgovorim isto – potrebno mi je 48 godina, koliko imam sada. To nije proračun ili algoritam. Smatram da rad nastaje u našim glavama, a tek kasnije sama materijalizacija tog istog rada. Poput neke skupine ideja koje se u nama razvijaju protiv nas. Talasanja koja nam se dese, nekada nas mogu odvesti na mnogo drugačiji put u umetnosti nego koji smo možda zamislili. Bitno je uvek ostaviti u sebi prostora za nove ideje.
𝐋 Šta biste poručili mladim talentima koji bi možda poželeli da se upuste u umetnost sličnu Vašoj?
– Budite hrabri, bez predrasuda, sa ljubaljvu i vizijom, koliko god ona bila daleko. Ako neko poželi umetnost poput ove, želja je već sama po sebi velika stvar koju treba pratiti i hraniti je dobrim idejama. Želja je poput organizma kojoj je potrebna dobra hrana.
* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
