I dok većina novinskih članaka “žali” za preminulom rok zvezdom Borom Đorđevićem i glumicom Radom Đuričin koji su u istom danu zaklopili oči, uz naslove “Umro; Preminula; Nije uspeo da se izbori…” i slično, mi se ipak okrećemo ka onome što je, u slučaju ovog članka, jedna glumica podarila svetu.
Naime, Rada Đuričin, glumica sa najlepšim osmehom na sceni, preminula je u 91. godini života ostavivši za sobom neizbrisiv trag umetnosti i lepote. S toga smo joj se u samom naslovu zahvaliti na svemu što nam je, kao umetnik i javna ličnost, podarila svojim postojanjem i staviti akcenat na to, a ne na njenu bolest i smrt.
Ko je bila Rada Đuričin?
Radojka Rada Đuričin je rođena 31. maja 1934. u Vršcu, u kom je završila osnovnu školu i gimnaziju. Studije glume upisala je 1954. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi profesora Josipa Kulundžića, zajedno sa Radmilom Andrić, Nikolom Simićem, Ružicom Sokić, Batom Živojinovićem…
Glumu je diplomirala 1958, a sledeće godine i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Debitovala je 1958, ulogom Ane Frank u predstavi Dnevnik Ane Frank Narodnog pozorišta u Beogradu. Članica ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je od 1958. do 1998. godine.
Sarađivala je sa našim najuglednijim rediteljima, kao što su bili Hugo Klajn, Mata Milošević, Bojan Stupica, Miroslav Belović, Branko Pleša, Dejan Mijač, Boro Drašković, Ljubiša Ristić, Milenko Maričić, Vida Ognjenović, Ljubomir Draškić, Jagoš Marković…
Tokom svoje duge karijere, igrala je i u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, Ateljea 212, Zvezdara teatra, KPGT-a, Bitef teatra, Malog pozorišta „Duško Radović“, Narodnog pozorišta u Nišu i u Užicu, Madlenijanuma, i drugih, manjih i nezavisnih pozornica.
Ali najviše uloga, više od 40, odigrala je na scenama svoje kuće, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u predstavama kao što su bile: R. Petrović Sabinjanke (1959), Dž. B. Šo Nikad se ne zna (1960), F. M. Dostojevski Krotka/A. Strindberg Gospođica Julija (1961), F. G. Lorka Dona Rosita ili Govor cveća (1962), Molijer Tartif (1964), N. V. Gogolj Mrtve duše (1965), O. Vajld Važno je zvati se Ernest (1966), J. Kolundžić Klara Dombrovska (1967), Š. O’Kejsi Junona i paun (1968), D. Mihailović Kad su cvetale tikve (1969), B. Breht po V. Šekspiru Koriolan (1970), F. M. Dostojevski Zločin i kazna (1971).
Đuričin je igrala i u predstavama Ž. Fejdo Buba u uhu (1971), A. N. Ostrovski Vuci i ovce (1974), M. Gorki Vasa Železnova (1976), E. Jong Strah od letenja (monodrama, adaptacija i režija R. Đuričin, 1979), Ž. P. Sartr Đavo i Gospod Bog (1979), A. de Mise Romantične ćudi (1980), M. Kapor Kraj vikenda (1982), D. Fo i F. Rame O ja sam vrlo, vrlo srećna (monodrama, 1982), M. Žoli Razgovor na onom svetu između Makijavelija i Monteskjea (1984), M. Crnjanski Seobe (1986), A. Pejel Gospođa Kolontaj (1987), E. Roterdamski Pohvala ludosti (1990), B. Nušić Narodni poslanik (1991), M. Kapor 011 (1991), V. Šekspir Vesele žene vindzorske (1993), B. Džonson Vartolomejski vašar (1995).
Tokom dvehiljaditih igrala je u još nekoliko predstava, između ostalih Paviljoni (2001), Iz junačkog života građanstva (2011), Tako je (ako vam se tako čini) (2017).
Na kamernim scenama Rada Đuričin je sa posebnim žarom kreirala i igrala monodrame i duodrame, i za njih dobijala nagrade. Njene predstave – Pohvala ludosti, 011, Kraj.
Rada Đurićin počivaće u rodnom Vršcu, navodi se u saopštenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.