Hans Kristijan Andersen je jednom davno rekao Gde reči ne vrede, muzika progovara i sa time bismo započeli današnju priču o jednom nesvakidašnjem muzičkom sklopu (za naše prostore) i hrabroj dami koja je uspela u odluci da nikada ne odustane od svoje ideje. Kao u citatu sa početka, onda kada nam najviše reči ponestane, upravo njih pronalazimo u muzici koja nas vodi u drugu dimenziju. Onu u kojoj otkrivamo svoju suštinu.
Tako je Mariju Kuburić Borović, direktorku M-art udruženja, dirigenta i osnivača “Merry Gospel” hora sa samo 12 godina ljubav prema muzici uputila ka ostvarenju snova. Ona je za LA VIE EN ROSE otkrila mnoge zanimljivosti o svojoj karijeri, ali i uputila mnoštvo korisnih saveta.
Uživajte u rečima ove umetnice…
Marija nam je ispričala kako se rodila ljubav prema muzici, a potom i kako je nastala ideja za Gospel hor.
– Ljubav se rodila još kada sam bila dete. Kada sam videla komšinicin klavir – zaljubila sam se! Svaki dan sam joj kucala na vrata i vrlo brzo je to njoj dosadilo pa je moja majka otišla i kupila mi ga, iako sam imala samo 4 godine i nisam mogla ni prstima da dohvatim dirke. Sa 12 godina sam tokom leta otputovala u Englesku i upoznala se sa gospel muzikom i od tada gajim ljubav prema ovom pravcu i izrazu.
Harmonija i bogatstvo zvuka daju osećaj potpuno drugačije dimenzije. Kako i sama umetnica kaže, to nije nešto što se na našim prostorima moglo često čuti…
– Gospel se jeste puštaona na radiju, ali ljudi mahom nisu znali šta je to. Popularna muzika svodila se pod džez i bluz, a baza džeza i bluza je upravo gospel. Inače, ja sam diplomirani orguljaš. Crkvene muzike sam se naslušala i nasvirala, te mi nije bilo teško da zakoračim u ovaj pravac.
– Sve što ne treba na Balkanu da se radi, ja sam odabrala da radim – rekla nam je Marija kroz smeh.
– Na fakultetu sam kao apsolvent naišla na par kolega sa kojima sam delila isto mišljenje i onda smo započeli planove o osnivanju hora. Osetila sam da je to to. Od 2000. godine, mala grupa ljudi razvila se do 70 članova koliko danas i ima Merry Gospel hor. 2005. godine dolazi i novi menadžer hora koji postaje i moj suprug.
Ko je sve u Gospel horu, da li su to samo muzičari?
– Ne, to su ljudi iz različitih profesija od 7 do 77 godina, okupljeni iz ljubavi prema muzici, jer je jasno da ljudi koji su u muzici gledaju na profit, a tu novca nema. U nama je toliko žara, na ovu vrstu muzike odreagujemo tako što nam se sve lampice upale i zatreperimo, što onda prenosimo i na publiku. Ljubav prema ovom poslu prenela sam i na ljude oko sebe, te je onda sve i krenulo vrlo uspešno, jedna do dve numere, pa gostovanja, pa jedan celovečernji koncert sa samo četiri, pet numera isključivo horskih, gde su bili hitovi uključijići i poznate “Oh Happy day” “Amazing Grace” i sl. Publika naravno fantastično reaguje I mi imamo jedan vrtlog divnih emocija koje ispune prostor…
– U meni je i dalje isti intenzitet ljubavi koja mi podstiče entuzijazam, kao na samom početku, iako je prošlo 23 godine i koliko god da je teško… a jeste teško – dodala je Marija.
Sa kakvim ste se preprekama suočavali?
– Sa svim mogućim preprekama. Od toga da su mi ljudi pretili, do onoga “što ti radiš to, to nije srpsko, to ne promoviše našu kulturu”, a bilo je I toliko negativnih komentara koje ne bi navodila ovom prilikom. Neverovatno šta sve ljudi sebi dozvole da izgovore, ali shvatila sam da je to zato što ih u stvari dotakne. Kad se suočiš sa tom muzikom, ona te otključa i iz tebe mora da izađe emocija, a ljudi ne samo na Balkanu nego i generalno sa emocijama nisu načisto… Retko ko je emotivno sazreo i izgrađen kao čovek. E, tu je problem. Muzika, generalno umetnost radi na tome da emocije prikažeš, da to što ne možeš da izgovoriš – izraziš na drugačiji način.
– Ljudi mi ranije nisu davali snagu, više su mi je oduzimali, ali to je verovatno deo i moje zrelosti. Sad sam dobila one koji znaju da uzvrate, znaju da me podignu. Imam utisak da je većina tu uz mene, što je predivno. Zahvalna sam na svima koji su kroz moj život prošli, kao i na onima koji su ostali.
Da li ste imali momente u kojima ste govorili sebi – “Odustaću“
– Svake godine pred kraj sezone ja stavljam prst na čelo i pitam se da li sam normalna i zašto to radim – rekla nam je ona kroz smeh i dodaje:
– …gospel je nekada bilo moje ostrvo spasa, a sada mi je rehabilitacioni centar. Jer ne samo ja, nego cela ekipa koja dolazi na probe, imam utisak kao da dolazi na tretman, na oporavak.Težila sam ka tome da nešto bude moje, gde mi je pristup jednostavan… Bilo je potrebno ulagati 20 godina, ali sada se sleglo i pretvorilo u stvar koja blješti, poput čarolije.
Da li radite nešto pored vođenja hora?
– Na početku nisam bila zvanično zaposlena ali sam uvek nešto radila. Poslednjih 15 godina radim kao profesor klavira u Muzičkoj školi “Josif Marinković” u Vršcu. Nisam nikad napravila pauzu kada je hor u pitanju. Ova 2023. godina je toliko bila raskošna i bogata, sa svim jubilarnim nastupima, dosegli smo posebne trenutke i baš sam ponosna što nisam pravila pauze uprkos poslu pored ovoga.
A možda mesto gde volite da održavate koncerte? Najdraže mesto, gde Vam je srce ostalo?
– Znate li gde smo sve bili i na koliko smo mesta nastupali… Ono što bih izdvojila jeste kada smo nastupali na obali Jadranskog mora na zidinama ostatka Paganskog i prvog Hrišćanskog hrama u malom mestu Osoru na Hrvatskom primoriju. Restaurirali su arheološku iskopinu koju su prekrili daskama i šljunkom, nikad niko tu nije nastupao pre nas. Gledaoci su se popeli na te stene i snimali nas, a neki iz brodića. Sunce zalazi, mi znojavi u crnom, deluje idilično, ali je bilo veoma naporno… Super smo otpevali s obzirom na okolnosti. Od takvog mesta, do Kolarca koji je ove godine bio rasprodat. Izdvojila bih i poslednji koncert koji smo imali kao završni koncert za ovu godinu u foajeu Teatra Vuk… bio je neverovatan. Publika je reagovala predivno, svi su igrali i pevali sa nama.
Šta mislite o muzici danas i kako smo došli do toga da muzika bude ovo što jeste?
– Muzika je uvek bila odraz vremena, ako je društvo dekadentno naravno da će kroz muziku to i da se vidi, ne samo kroz muziku, već kroz svu umetnost. Umetnost je ogledalo društva. Muzika je navika, ljudi će se navići na ono što im plasirate. Prvi put će biti odvratno, drugi put – malo manje, treći put – još manje, a onda će četvrti put reći “Uh što je dobra ova pesma, poznata mi je”, a onda posle toga počinju da je svakodnevno slušaju. To je slučaj sa muzikom danas.
S obzirom da ste započeli/napravili nešto neobično na našim prostorima, da li imate poruku za sve mlade koji se usude da pokušaju nešto drugačije?
– Mladost ima snagu, mladost ima viziju i ako je ljubav u tome uvek će biti i snage da se stvari iznesu i dosegnu. Apsolutno treba sanjati, jer od toga čovek živi, ne samo mlad čovek, nego i star-zreo čover živi od snova. Ja imam poruku, koja glasi da je uzajamnost najvažnija i da ne živi mlad od mladog, niti star od starog, nego od saradnje. Uzajamnost je važna i ljubav koju ljudi prenose jedni na druge. Podrška treba i nama zrelima od maldih, da bismo opstali a i mladima treba podrška od nas zrelih da bi rasli i napredovali.
Poruka članovima
– Drago mi je što među nama postoji upravo ta uzajamnost koju sam pomenula. Nama je emocija koju proizvodi gospel pravac bliska, transparentna i imamo je u DNK. Publici je prenosimo, pa i onaj koji ne razume engleski – bude dotaknut. Hvala vam što ste deo mog tima, što ste puni ljubavi i što mi dajete snagu.
