Mnogi ovaj stih povezuju sa Balaševićevom pesmom “Svirajte mi, jesen stiže, dunjo moja”, međutim on je davnih dana pre Balaševića napisan od strane jednog pesnika, o kojem se nažalost malo učilo.
Milorad M. Petrović rođen je 1875. godine u Velikoj Ivanči kod Mladenovca, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beogradu, a zatim Učiteljsku školu u Aleksincu.
U mladosti je stalno nosio šumadijsku narodnu nošnju, a ispod košulje amajliju – platneni zamotuljak sa grumenom zemlje iz njegove rodne Ivanče. Radio je u većem broju seoskih osnovnih škola. Učestvovao je u Balkanskim ratovima, u bici na Kumanovu i opsadi Jedrena. Sećao se kako su ratnici posle osvajanja Jedrena pričali kako im je žao što opsadu Jedrena nisu iskoristili da produže dalje, sve do Carigrada. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, posle koje je oboleo od tifusa. Bugarske okupacione vlasti su ga 1915. proterale preko Morave kao praznoskitajuščeg.
Prevodio je još poeziju i prozu sa francuskog, ruskog, poljskog, češkog, slovačkog, slovenačkog i bugarskog jezika.
Godine 1902. objavio je svoju prvu pesniku zbirku Seljančica, po kojoj će i poneti nadimak. Godinu dana kasnije objavio je prošireno izdanje istoimene zbirke.
Njegov rad bio je kritikovan od strane modernista kao konzervativan, dok mu je konzervativni deo književnih kritičara zamerala novotarije i modernizam. Sima Pandurović je za Petrovića napisao da se radi o “bezosećajnoj neznalici” i “šarlatanu koji zapisuje sve što čuje po seoskim mehanama, sokacima i poljima”.
Jovan Skerlić je zapisao: “g. Petrović pada u oduševljenje pevajući da će sve donde trajati, i slave i Srbina, dokle god bude imalo vina. Zato nam tako lepo i ide! Knjižica g. Petrovića je sveža, vedra, prijatna – prava lepuškasta seljančica. Ali ona je monotona kao obzorje i život seoski, jednostrana motivima, preterano optimistična po onome što pisac vidi na selu i što drži za dostojno da se u stihove stavi. Ta oskudica nadahnuća, ta skučenost horizonta glavna je mana cele naše mlade poezije, cele, bez i jednoga izuzetka. Seljančice se daju čitati, to je knjižica od vrednosti, ali koliko je sve to daleko od prave poezije!“
“Jesen stiže, dunjo moja”, odnosno “Ne varaj jarana”, ljubavna je pesma ovog pesnika, koja je kasnije dobila i svoju melodiju od strane kompozitora Isidora Bajića.
Snimili su je između ostalih i Predrag Tozovac, Milan Prunić i Raša Pavlović. Vremenom je postala standardni deo repertoara tamburaša. Đorđe Balašević je spominje u pesmi „Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja”, i po tome je i najpoznatija.
Petrović je za takođe napisao i poznate stihove „Igrale se delije nasred zemlje Srbije, sitno kolo do kola čulo se do Stambola“, za koje je inspiraciju našao u sećanju na ratna dejstva tokom kojih je opsedano Jedrene. Tom prilikom je srpska vojska žalila što ne mogu da osvoje i Stambol (današnji Istanbul) „carski grad ohol“.
Tragičan uavršetak “narodnog” pesnika
Bio je veliki boem i družio se sa kolegama pesnicima i piscima, poput Janka Veselinovića i Antuna Gustava Matoša.
Živeo je odvojen od žene i dece u Kruševcu i Beogradu. Oboleo je od tuberkuloze. Zaboravljen od svih, umro je u bedi i nemaštini na Čukarici.
Sahranjen je u Beogradu na Topčiderskom groblju o državnom trošku, bez spomenika na njegovom grobu. U gradskom parku u Mladenovcu nalazi se njegova spomen bista koja je postavljena 12. jula 2013. godine.
U nastavku pročitajte originalne stihove “Jesen stiže, dunjo moja”
Jesen stiže, dunjo moja,
jesen rana.
Od jeseni do jeseni
sve se selo već iženi.
Dušo moja, beži meni!
Ne varaj jarana!
Svake noći, dunjo moja,
svakog dana,
brojim sate, mislim na te,
dušo moja, umreh za te!
Budi moja, blago meni!
Ne varaj jarana!
Mladost prođe, dunjo moja,
mladost rana.
Ja te, dušo, željan osta’,
čekanja je bilo dosta.
Beži meni o jeseni!
Ne varaj jarana!