Stravična nesreća koja se dogodila na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, u kojoj je zbog rušenja nadstrešnice 1. novembra 2024. smrtno stradalo 14 osoba skrenula je pažnju na to zdanje koje je početkom šezdesetih godina prošlog veka predstavljalo pravi “arhitektonski biser” tog doba.
Pre nego li započnemo sa tekstom, želimo ovom prilikom da se setimo svih žrtava stravične tragedije, kako se njihova imena nikada ne bi zaboravila: Komar Nemanja (2007), Ruman Andela (2004), Firić Đorđe (1971), Firić Valentina (2014), Firić Sara (2018), Adamović Milica (2008), Karanović Mileva (1948), Arbutina Ćirić Sanja (1989), Hrka Stefan (1997), Milosavljević Miloš (2003), Švonja Đuro (1947), Raković Vukašin (1955), Sazdovski Vasko (1979), Raca Goranka (1966).
Zgrada Železničke stanice u Novom Sadu delo je arhitekte Imre Farkaša i njegovih saradnika iz projektnog studija “Arhitekt”.
Izgrađena je davne 1964. godine za osamnaest meseci, dok je njena rekonstrukcija trajala tri godine. Zanimljiva je činjenica da je Vojvodina imala najgušću mrežu pruga u tom periodu u Evropi. Imala tri puta gušću mrežu pruga računatu u kilometrima na 10000 stanovnika. Imala je gušću mrežu pruga čak i od same Engleske, koja je smatra kolevkom nastanka železnice.
Arhitekte Imre Farkaš i Milan Matović su posao odradili, po rečima mnogih u to vreme – besprekorno. Odlično su projektovali železnički poligon sa četiri tranzitna, dva lokalna i pet koloseka za čekanje vozova, a zgradu podelili na četiri funkcionalne celine – deo za upravljanje saobraćajem, reprezentativnu salu sa čekaonicama, restoran i segment za istovar i pregled vozova.
Krov je bio lucidna autorska fantazija, asocijacija na krovove tipičnih panonskih kuća. Upečatljivo je bilo i staničko predvorje sa uočljivom „potkovicom”, okretištem za pristupna vozila. Unutrašnjost “potkovice” ukrašena je cvetnom baštom. Projektovani objekat je bio funkcionalan i omogućio je da više od 1.000 putnika sa perona stigne ispred zgrade za samo jedan minut.
Više o projektantu ove građevine
Farkaš je rođen 1924. godine u Novom Bečeju. Studirao je i diplomirao u Beogradu 1950. godine. Nakon diplomiranja, angažovan je kao asistent, a potom i kao honorarni nastavnik na predmetima Nacrt geometrija, Perspektiva i Tehničko crtanje na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Skoplju, gde ostaje do 1955. godine.
Ova zgrada, u potpunosti isto izgleda i danas, iako je “rekonstuisana” više puta. Ono što se dogodilo sa nadstrešnicom, smatramo da nije puka slučajnost i nesreća, već nečiji veliki propust za koji se mora snositi odgovornost.
Kao redakcija, nadamo se da će se slučaj rešiti, krivac pronaći, a porodicama tragično stradale dece i ljudi želimo da Bog podari snagu u ovim najtežim životnim trenucima.
