U predratnom i ratnom Beogradu, trendove su zajedno sa Rebekom doktirali moderan salon Ruže Koen otvoren 1910. godine, salon Darinke Pivarević otvoren 1911 godine, o kojima ćemo pričati u nekim od narednih članaka. Danas, fokus stavljamo na život i rad Rebeke J. Amodaj
Rebeka Jakovljević Amodaj bila je jedna od prvih srpskih modnih kreatorki i jedna od najpoznatijih vlasnica modnih salona u Beogradu. Rođena je u Zemunu 1897. godine, a umrla u Tel Avivu u Izraelu 1981.
Imala je nesreću da je prerano ostala bez roditelja, za vreme Prvog svetskog rata. Kao najstarije od jedanaestoro dece u porodici preuzela je brigu o mlađima. Ženskom detetu bilo je najlakše da nauči krojački zanat i tako brzo počne da zarađuje. Školovala se u Beogradu a živela je Zemunu sa mlađom braćom. U Uzun Mirkovoj ulici u Beogradu 1919. godine otvorila je svoj prvi modni salon na mestu današnjeg Aerokluba u Uzun Mirkovoj ulici.
Bila je ne samo vrsna krojačica koja je imala sjajan osećaj za modu, već i izražen poslovni duh i tačno je znala kako treba da se oglašava tih godina.
Već 1928. godine Rebeka se smatrala za najbolju beogradsku modnu krojačicu. Bila je prepoznatljiva po tome što je u njenom salonu kupovala skupocena tkanina. Tkanine su se uvozile iz Pariza i bile najkvalitetnije moguće. Ukoliko ih nije bilo u katalogu poručivale su se u glavnom gradu Francuske. Zahvaljujući Orijent ekspresu, za tri dana porudžbina bi otišla i sa tkaninom stigla do Beograda.
Pre proba i uzimanja mera, Rebeka bi mušteriji pomogla da odabere model u skladu sa njenim stasom, godinama, bojom tena, bojom kose, a u odnosu na to se bira i struktura i boja tkanine. Imala je oko i ukus i mogla je da prepozna šta je to što će svakoj ženi najlepše da stoji i šta će je najviše zadovoljiti. Ideje koje je Rebeka predlagala, uglavnom su uvek bili usvajane, a zatim je sve bilo savršeno izvedeno. To je između ostalog bila njena tajna, da izabrani model prilagodi svakoj figuri.
Tako je dobro radila da je svojom kreativnošću obezbedila renome najbolje modne krojačice u Beogradu. Njeni modeli bili su dostupni samo ljudima dobre platežne moći, jer je za jednu njenu haljinu bilo potrebno izdvojiti onoliko novca koliko je iznosila mesečna plata jedne njene radnice, odnosno pola plate državnog službenika. Njene mušterije nisu bile samo Beograđanke, već su kod nje kupovale i dobrostojeće žene iz Ljubljane, Zagreba i Vojvodine.
Prva modna revija u Jugoslaviji i Nušićevo pisanje o Rebeki
Godine 1938. u Beogradu je održana i prva modna revija na jugoslovenskom nivou, na kojoj su se okupili svi uticajni modni krojači iz cele države. Rebeka je jako volela izlaske i društveni život, te je i uspostavljala trendove u modi. Vremenom je postala velika zvezda beogradske mode.
U novinama se pojavljuje intervju sa njom. Za tadašnji časopis Nedeljne ilustracije intervjuisala ju je najverovatnije čuvena srpska novinarka i književnica Mir-Jam. Do tada modni krojači i krojačice, modisti i uopšte ljudi koji su se bavili modom nisu bili javne ličnosti.
U nastavku vam prenosimo deo intervjua iz Nedeljnih ilustracija:
– Nalazim da je bolje kopirati parisku mmodu, jer svaka dama voli pariski model. Imam svojih detalja na haljini koje izmišljam, ali linije su pariske. Beograđanke vole sve što dolazi iz Pariza. Bečka moda nije mogla da nas pobedi. Uzalud su pokušavali agenti iz Frankfurta i Beča da lansiraju modu njihovih velikih kuća, ali naše dame vole francusku i parisku modu.
Kakva su Vaša proročanstva o modi?
– Suknja će ostati kratka, ali šire linije. Struk će se podići. Mada nalazim da je za naše dame bolja haljina dužeg struka – rekla je svojevremeno Rebeka.
Između dva svetska rata moda se demokratizuje i postaje važna tema, pa tako i oni koji se bave modom postaju javne ličnosti. Bila je i “meta” novinara koji su pratili sve njene korake i nesvesno od nje stvarali ozbiljnu gradsku ikonu. Postoji verovanje da je na neki događaj zaboravila da stavi jednu minđušu, od čega su novinari napravili članak “Rebeka Jakovljević uvela novi trend – nošenje jedne minđuše”.
Ona nije ušla samo u dnevne novine i modne časopise. Čuveni pisac Branislav Nušić pominje je u svojoj drami “Dr” iz 1936. godine izjavom „ah, ona šije haljine kod Rebeke”.
Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata Rebeka sa decom je napustila Beograd i otišla u Herceg Novi. Italijanska okupaciona vlast ih 1941. hapsi sa decom i još 317 Jevreja, završava u logoru u Albaniji. Nakon rata odlazi sa porodicom za Rim gde im se pridružuje i suprug, koji se tokom rata skrivao u okolini Beogada. Vratili su se za Beograd ali su 1948. otišli u Palestinu (današnji Izrael). Nastavila je da se bavi modom i u Izraelu. Živela je sa suprugom u Tel Avivu, gde je imala modni salon. Postoje podaci da je u Izraelu početkom 90-ih godina održana izložba posvećena Beogradu u periodu između dva svetska rata, na kojoj su bili izloženi i Rebekini modeli i više fotografija. Umrla je 1981. godine u Tel Avivu.
Muzej primenjene umetnosti u Beogradu u svojoj kolekciji čuva dve haljine Rebeke Jakovljević Amodaj i jednu za koju nije pouzdano utvrđeno da je nastala baš u njenom salonu. Već tada je bio običaj da da ekskluzivni modeli imaju oznake modnih salona u kojima su nastali, pa je to bio slučaj i sa Rebekinim modelima. Međutim, tokom rata te oznake su se skidale zbog njenog jevrejskog porekla, tako da ih danas nemaju ni haljine za koje se pouzdano zna da su njeno delo
