Mnogi su je opisivali kao nepokolebljivu ženu baršunastog glasa koja je večito bila razapeta između nespokojstva i preosetljivosti. Bila je radoznala, maštovita, a nije krila ni ljubav prema prirodi, što je i sama napisala na spisima koje se danas nalaze u Istorijskom arhivu Beograda.
U njoj su se stalno borile dve struje, ona koja je naginjala prema novinarstvu, ali i ona druga koja ju je noću kada ostane sama, terala da svoje misli stavi na papir i oproba kao spisatlejica, pak u istoriji će ostati upamćena kao jedna od urednica bitnih Prvog programa na Radio – Beogradu.
Detinjstvo , mladost i obrazovanje
Ova novinarka, spisateljica, putnica i žena širokih shvatanja, rođena je 27. novembra 1921. godine u hrvatskom gradu Karlovcu. Sobzirom na to da je njen otac bio vojno lice, zbog prirode njegovog posla porodica je često menjala adrese stanovanja, te se ni sama Nada nije sećala svih lokacija na kojima je provela najranije detinjstvo.
Za razliku od ostalih devojčica, Nada je od početka bila drugačija, pored igre sa lutkama, uvek je radije birala da piše i čita, s obzirom da je naučila da piše sa svega pet godina. Govorila je kako se kroz pisanu reč i slova oslobađa misli i tako odlazi u svet mašte. Prva sećanja koja naviru u njoj jesu iz Valjeva, gde je porodica jedno vreme i živela, te je ovde provela najveći deo detinjstva i mladosti. Srednje obrazovanje stiče u Zemunskoj gimnziji, dok 1945. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisuje studije romanskih jezika, sve vreme dok je pohađala fakultet, uporedo je išla na studije solo pevanja na Muzičkoj akademiji u Begradu, apsolvirala je ali , nikada nije diplomirala.
Prvi koraci ka novinarstvu i uspesi
Iako nikada nije mislila da će se baviti ovim poslom , postala je jedna od najznačajnijih žena u srpskom novinarstvu. Prve korake pravi odmah nakon završetka studija, 1948. godine, kada kreće da radi za redakciju Jugoslavija- SSSR– koji je bio propagandno glasilo. Usled političkih prilika koje su se dešavale između dveju država, časopis biva ugašen, a Nada već naredne godine, sa svega godinu dana iskustva, odlazi da radi za Politiku, konkretno, kulturni rubriku u sklopu štampe. Kako smo već rekli, iako je imala svega godinu dana iskustva u radu u medijima, smatarali su je za nekog ko se već dokazao i ko je dovoljno sposoban da radi za jedan od najuglednijih listova u državi. Uporedo, radeći kao novinarka, 1956. upisuje doktorat na Sorboni, gde se bavi uticajem francuske književne scene na jugoslovenske pisce između dva svetska rata.
Radeći u Politici puno je putovala, te se ovo odrazilo i na sprečavanje završetka doktorskih studija. Putovala je po Evropi, Aziji i Africi. Najviše je volela da ide na Istok i bila je fascinirana Kinom, Indonezijom, Indijom i Kambodžom o čemu je često kada bi se vratila govorila na talasima Radio -Beograda. 1958. godine u Zagrebu je objavila putopis Kina. S obzirom da je puno putovala sebe je smatrala građaninom sveta, a u Kambodži i Indoneziji je stekla počasno članstvo u udruženjima pisaca. Putovala je i u Irak, Meksiko, Hong Kong.
Poznanstva sa svetskim liderima i umetnicima
Svoju dugogidišnju karijeru kao novinarka redovno je preplitala sa strašću prema književnosti, te nije čudno što je razgovarala sa nekim od najpoznatijih književnika tog vremena Žakom Preverom, Alberom Kamiijem, Žan Pol Sartrom, Iljom Erenburgom, Fransoom Morijakom, Leonidom Leonovim, ali i čast upozna neke od vodećih političara poput, Mihaila Suslakova, Ču En Laja, Norodoma Sihanuka. Sedela je rame uz rame sa sovjetskim liderom Nikitom Hruščovim, gledajući predstavu u Boljšoj teatru…
Uspesi u književnosti, odnosi sa kolegama i ljubavni život
Pisala je eseje, romane, pripovetke i putopise, u njenu književnu kolekciju ubraja se i preko 20 knjiga proze… Njen prvi roman je bio Svirepe godine, napisan 1961. Neka od dela koje je napisala jesu : Godišnja doba, Razna lica ljubavi, Ludi jahači, Smisao i ljubav, Incest, Legenda o devojci Slobodi… Jedan od kolega koji je bio velika Nadina podrška jeste Miroslav Krleža, a od kolegicina su uvek lepu reč za nju imale da kažu Isidora Sekulić, Desanka Maksimović i Mira Alečković. Udavala se dva puta, prvi put za operskog pevača Aleksandra Marinkovića- Šilju, a drugi put za Aleksandra Tapavicu- Šacu. Na pitanje da li je Nada Marinković novinarka ili spisateljica ona je uvek odgovarala kako je celog života radila na dva razdoblja, dok su se njene dve ljubavi stalno preplitale kroz posao. Nada Marinković je bila žena sa puno znanja, sposobnosti i hrabrosti, ostaće upamćena kao veliki putopisac, kosmopolita i poznavalac društva. Koliko je bila poštovana i cenjena ne samo u Jugoslaviji već i širom sveta govore činjenice da je bila članica : Udruženja novinara Jugoslavije, Udruženja književnika Jugoslavije, Član Evropskog udružena kulture, počasni član Udruženja književnika Indonezije i kmerskih pisaca Kambodže. Zbog rada na širenju kulture i umetnosti, dobitnica je više nagrada kako domaćih, tako i inostranih. Umrla je 17. oktobra, 1998. godine u Beogradu.
