Priče poseduju neverovatnu moć da se ušunjaju u naša srca i tu ostanu za sva vremena.
Bilo da je reč o besmrtnim klasicima ili remek-delima književnosti, stiče se utisak da su se pisci, u potrazi za inspiracijom u pisanju naizgled izmišljenih priča, oduvek okretali tužnoj stvarnosti. U nastavku ovog teksta, upozoravamo, saznaćete istine koje se kriju iza najomiljenijih dečijih priča, po kojima su napravljeni crtani filmovi.
Hari Poter
Budući da je radnja serijala o Hariju Poteru smeštena u svet magije i fantastičnih stvorenja, niko vam neće zameriti ako verujete da je cela priča u potpunosti izmišljena. Ne zaboravimo, međutim, da je poznati savet onima koji žele da se bave pisanjem „piši o onome što znaš“, kao i da je književnica Dž. K. Rouling otvoreno govorila o nekim od vlastitih iskustava koja je uključila u životnu priču mladog čarobnjaka.
Kao prvo, u knjigama se susrećemo sa dementorima, zlim bićima koja se hrane srećom ljudi i ostavljaju svojim žrtvama osećanje beznađa i večnog očaja. Ovo su zapravo bili simptomi koje je Roulingova dobro upoznala boreći se sa depresijom.
Osim toga, ona je priznala da je o smrti Harijevih roditelja u najranijoj verziji prve knjige pisala na krajnje površan i prozaičan način i da je tek posle prerane smrti svoje majke bila u stanju da se poistoveti sa svojim junakom i podari veću emocionalnu težinu njegovom gubitku. To je naposletku kulminiralo poznatom scenom u kojoj Hari vidi svoje roditelje u Ogledalu žudnje – čarobnom ogledalu koje nam pokazuje najdublje želje našeg srca.
Alisa u zemlji čuda
Luis Kerol je „Alisu u zemlji čuda“ napisao pre više od 150 godina. Uprkos nepromenjenoj popularnosti i stalnoj kulturnoj relevantnosti, knjigu su od samog početka pratile kontroverze.
Kerol (pravo ime Čarls Dodžson) je priču izmislio tokom jedne vožnje čamcem, kako bi zabavio desetogodišnju Alis Lidel. Kasnije je, na Alisino insistiranje, odlučio da priču zapiše. Mnoštvo neobičnih stvorenja i bizarnih situacija u priči – koji deluju kao da su plod halucinacije – doveli su do spekulacija da je Kerol pisao pod uticajem droga. Istinitost ovih tvrdnji nikada nije potvrđena.
Vremenom su počele da niču i kontroverznije teorije o problematičnoj prirodi Kerolovog odnosa sa devojčicama, pa time i samom Alis. Pisac je bio ljubitelj fotografije i u njegovoj zaostavštini pronađen je veliki broj fotografija delimično ili potpuno neodevene dece.
Mnogi su ovo videli kao umetničku studiju dečjeg tela, izvedenu novootkrivenim medijem, i pripisivali njen nastanak fascinaciji nevinošću, koja je bila karakteristična za taj period u istoriji. Veliki broj modernih komentatora danas ipak sumnja u takvu interpretaciju i dovodi u pitanje Kerolove namere.
Ivica i Marica
„Ivica i Marica“ (nem. Hänsel und Gretel) je bezvremena priča inspirisana tragičnim događajima iz 17. veka. Priča se da je u to vreme Katarina Šraderin bila poznata u rodnoj Nemačkoj po zavidnim pekarskim sposobnostima, a naročito po pravljenju sjajnih medenjaka. Njen uspeh privukao je pažnju pekara Hansa Meclera, koji je počeo da joj se udvara u nadi da će se dokopati njenih recepata.
Prozreviši njegove namere, Katarina ga je više puta odbila. To je razbesnelo Hansa, koji je odlučio da ukalja njenu reputaciju šireći lažne glasine o veštičarenju, posle čega su se u celu priču umešale i vlasti.
Uprkos mukama kojima je bila podvrgnuta, Katarina je insistirala na svojoj nevinosti i na kraju je puštena na slobodu. Hans je, međutim, želeo osvetu. Zajedno sa sestrom Gretom pratio je Katarinu do usamljene kuće u šumi Špesart, u koju se preselila kako bi se sakrila od svog progonitelja. Brat i sestra su provalili u kuću, ubili nesrećnu ženu i spalili telo u njenoj pekarskoj peći.
Iako su prvobitno bili uhapšeni za ubistvo, oboje su uspeli da se izvuku. Žena koja je u stvarnom životu bila žrtva, postala je besmrtna zahvaljujući bajci u kojoj joj je dodeljena uloga negativca, a istina je izvitoperena u toj meri da su krvoločne ubice predstavljene kao dvoje nedužne dece.
Ružno pače
Bajka Hansa Kristijana Andersena o nesrećnoj ptičici koja je izložena maltretiranju i poruzi svojih rođaka sve dok ne izraste u veličanstvenog labuda, nosi u sebi sasvim očigledno metaforično značenje. Kao klasična interpretacija priče o putu „preko trnja do zvezda“, ona i danas čitaoce širom sveta uči da ne treba pridavati značaj onima koji sumnjaju u nas i da je moguće prevazići prepreke i postići uspeh uprkos poteškoćama.
Kao inspiracija za ovu čudesnu priču je, po svemu sudeći, poslužilo piščevo nesrećno detinjstvo. Andersen je rođen u velikom siromaštvu, a zbog neobičnog fizičkog izgleda (veliki nos i ogromna stopala) i ljubavi prema pevanju i pozorištu svakodnevno je trpeo maltretiranje.
Vremenom je ipak uspeo da privuče pažnju pokrovitelja i dobročinitelja, koji su mu pružili priliku da se obrazuje i radi na svom talentu. Tako je započeo književnu karijeru koja mu je donela veliko bogatstvo i slavu. Da, Andersen je bio ružno pače koje je izraslo u prelepog labuda.
Petar Pan
Ako nemate nameru da se igrate sa srećnim detinjstvom svog naslednika, najbolje bi bilo da istiniti događaj koji je inspirisao Dž. M. Berija zadržite za sebe. Kako bismo se upoznali sa počecima priče o dečaku koji nikada ne stari, moramo se vratiti u dečačke godine samog autora i vreme kada je njegov trinaestogodišnji brat Dejvid stradao u tragičnom nesrećnom slučaju prilikom klizanja, piše Kalum Meklohlin.
Berijeva majka nije bila u stanju da preboli gubitak sina ljubimca i retko je napuštala krevet. U dirljivom pokušaju da je izvuče iz samonametnute izolacije, Beri se često trudio da imitira svog brata. Iako su pokušaji da oraspoloži majku u početku imali efekta, ubrzo je postalo jasno da se dečak neuspešno takmiči sa idealizovanom predstavom o preminulom sinu. Dejvid je u mislima svoje majke zauvek ostao nevino dete (slično Petru u Nedođiji), dok je njegov mlađi brat bio osuđen na odrastanje (kao Vendi i njena braća u svetu smrtnika).
Paralele između piščevog života i onoga što će postati njegovo najpoznatije delo se, međutim, ne završavaju na tome. Kada je odrastao, Beri se sprijateljio sa bračnim parom Luelin-Dejvis, čije je petoro dece redovno zabavljao svojim pričama. Posle smrti oba roditelja, povereno mu je starateljstvo nad petoricom dečaka.
Okrutnom igrom sudbine, jedan od dečaka kasnije je poginuo u Prvom svetskom ratu, a jedan je sebi oduzeo život. Kao i njegova majka, Beri se nikada nije oporavio od gubitka. Tako je ideja o junacima zauvek zarobljenim u detinjstvu stigla na stranice njegovog magnum opusa.
Gremlini
Roald Dal ulepšao je mnoga detinjstva izuzetnim knjigama, od kojih su mnoge doživele kultni status. Širom sveta je poznat kao autor romana „Čarli i fabrika čokolade“, „Fantastični gospodin Lisac“, „Džejms i džinovska breskva“, „Matilda“ itd. Kao inspiracija za njegovu prvu knjigu, pod naslovim „Gremlini“, poslužila je Dalova karijera vojnog pilota u britanskoj Kraljevskoj avijaciji, piše Kalum Meklohlin.
Elementi priče, čija je prva verzija nastala još tokom Drugog svetskog rata, insprisani su neprijatnim okolnostima koje su zadesile pisca dok je učestvovao u savezničkim vazdušnim operacijama. Posebno je fascinantna činjenica da je vreme koje čovečanstvo pamti po užasnoj patnji i stradanju, kasnije unelo toliko radosti u živote mladih čitalaca.
Originalne primerke knjige danas je izuzetno teško pronaći. Na sreću, ponovo je štampana 2006. godine. Likovi iz naslova su u međuvremenu poslužili kao inspiracija za istoimeni film Džoa Dantea iz 1984.
