– Ožiljci ne zarastaju. Oni ostaju da te podsete da si postala žena vredna da živiš svako novo jutro.
Ova rečenica napisana je u knjizi “Ti si ta” Ane Dornik, koju nam je poklonila na početku razgovora. Učtiva, puna energije i života, započela je sama svoju istinski herojsku priču.
Podelila je sa nama deo lavovske borbe. Borbe sa onim što je nepredvidivo, ono što niko ne očekuje, ali se očekuje da obolela osoba ne gubi nadu i da istraje do pobede. Upravo o toj pobedi, Ana je s osmehom pričala. Kako je istakla za 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄, sve vreme se ponašala kao zdrav čovek i nije dozvoljavala da joj bilo kakve crne misli ispune period u kojem nije smela da poklekne.
– Sve je počelo u avgustu prošle godine. Odlagala sam odlazak na pregled, zato što nisam osećala ništa. Tek kada samo otišla na redovan sistematski pregled, ultrazvukom mi je dijagnostifikovana promena na dojci koju ja nisam mogla da opipam, jer je bila veličine graška. S obzirom da imam porodičnu anamnezu, majka mi je preminula od karcinoma dojke, odmah sam posumnjala šta je u pitanju. Ostavila sam jedan procenat nade da možda nije ono najgore. Želela sam da čujem mišljenja što više lekara i na kraju sam otišla na KBC Bežanijska kosa, kod doktora Miloša Počekovca, koji mi je upravo dijagnostifikovao malignu promenu, koju je bilo potrebno odmah izvaditi. Tada saznajem da je to karcinom i da se mora izvršiti hitna biopsija. Kada je stigao rezultat da imam ovu bolest i da se moja crna slutnja ispostavila kao tačna, otišla sam kući i dalje negirajući i nadajući se. Tada sam se uverila u srž rečenice da nada poslednja umire. U tom jednom procentu vam je život, shvatila sam.
Ni kada je saznala za invazivnost svoje bolesti, Ana nije poklekla. Trudila se da svoj pozitivan stav i misli preusmeri i na ljude oko sebe. Još od malena bila je uporna i inadžija, a kada se susrela sa karcinomom, usledio je inat kakav nikada u sebi nije imala – koji ju je doveo do toga da iz ove borbe izađe kao pobednik.
– Skupljam snagu da odem na kontrolu, na kojoj saznajem da se karcinom širi i da mora da se radi skidanje cele dojke. Tada saznajem invazivnost svoje bolesti. U tom momentu mi ceo svet staje. Ceo život mi je prošao u pet minuta kroz misli. I takva odlazim kući, ali morala sam da se presaberem i racionalizujem stvari. I dalje nisam imala svest kolika me borba čeka. Setila sam se svoje majke, javio mi se njen lik i odmah sam videla sebe bez kose sa maramom na glavi. Mešutim, nisam dala sebi vremena da jadikujem. Razmišljala sam “Dato mi je to što mi je dato, pa hajde vidi šta možeš s tim da uradiš.”
Od malena sam bila neko ko se inati, pa sam poželela u inat da se izborim sa onime što nosim u sebi.
Odstranili su joj jednu dojku, nakon čega je prolazila bezbroj hemoterapija koje su je iscrpljivale, ali i uprkos tome, živela je sasvim normalan život. Od obaveza oko dece, do kuvanja i ostalih kućnih poslova. Njena hrabrost i istrajnost do ozdravljenja fasciniraju.
– Urađena mi je operacija gde su mi odstranili dojku i prošla sam niz hemoterapija bez ikakvih nuspojava. Bolest sam u svojoj glavi od tog trenutka shvatala samo kao definiciju i nešto što po protokolu mora biti i pobeđena. Znači, po protokolu sam išla na lečenje, a po definiciji sam ostala bez kose. Posle operacije, i pre samih hemoterapija mislila sam pozitivno, “Ja sam zdrava”, ponavljala bih u sebi. Moja deca su me naučila da ne zaboravljam dete u sebi. Porodica i prijatelji su mi pružali veliku podršku. U redu je da plačemo i budemo tužni, ali samo ako ne obitavamo u tom stanju, već ta tuga ostane u trenutku. Ja sam svoje najmilije sačuvala svojim stavom da je to samo period. Moja deca su verovala u to da će to proći. Zbog sebe sam se trudila, da me bolest ne definiše, nisam dozvoljavala da me savlada. Ponašala sam se kao zdrav čovek. Svi iz moje okoline su se prema meni ophodili onako kako sam se ja ophodila prema sebi. Preventivno sam odstranila i drugu dojku, kako mi se kroz naredni period ne bi bolest vratila.
Kada se Ana izborila sa ovom bolešću, nastala je najlepša stvar koju je mogla da zamisli. I onda shvatimo, da je upravo to možda bio razlog što joj je data bolest: Da pokrene ono što će hrabriti druge žene sa istim problemom.
– Mislila sam da se svako može izboriti sa ovime i tako entuzijastično počela da pišem na Instagram stranici tekstove kojima sam lečila sebe, ali ohrabrivala druge žene koje su čekele da istupi neko ko bi o svemu javno pričao. Našle smo se u istoj borbi. Dobijala sam komentare da je to hrabrost, ali nisam bila svesna toga, već sam smatrala da mi se samo ponovo desio život u punom njegovom sjaju. U punoj njegovoj nepredvidivosti. Pošla sam sa tačke da se svakome može desiti ova sudbina. Shvatila sam vremenom, kroz borbu, da ovo jeste tabu i da je malo žena spremno da priča javno. I tek posle bezbroj razmišljanja sam shvatila “Pa bože, možda ovo i jeste moja hrabrost”. I dan po dan, mesec po mesec, okupljala sam sve veći broj žena, koje su na neki način čekale ruku koja će ih povući da progovore. Zapravo, govorila sam u ime svih njih. Mene je izlečila ljubav prema ženi i životu. Nisam želela da pojedinci prođu sve ono što sam prošla ja. Poenta mog pisanja jeste da mislimo više o sebi. Raspitaj se. Pitaj koji je radiolog dobar. Mi pre biramo restorane koji će nam servirati hranu, a ne biramo radiologa i najbolje lekare za nas – istakla je ova hrabra žena.
Osnovala je organizaciju “Žena uz ženu”, koja se bavi upravo onime što je ona i navela u pasusu pre. Ova grupa žena uspela je da za samo godinu i po dana, koliko organizacija postoji, pomogne damama širom Srbije. Ni ne moramo govoriti o njihovom dobročinstvu, već neka to govori broj ljudi koji podržava rad ovih dama.
– Sa svojom saradnicom sam osnovala udruženje “Žena uz ženu”, koje je iz dana u dan sve veće. U njemu su žene obolele od karcinoma dojke, ali i one zdrave koje žele da saznaju nešto više o ovoj boelsti i o njenoj prevenciji. Tu smo da podržimo jedna drugu, da pričamo na ovu temu. Ne samo na seminarima, već svakog meseca na radionicama, a i kroz svakodnevne poruke. Mi se bavimo zdravom ženom i fokusiramo se da svaka od nas to i bude. Ponosna sam na to što smo došli do 26 gradova širom Srbije i do onih ruralnih sredina gde niko zašao nije i gde žene ne mogu ili nemaju uslove da urade ultrazvučne preglede. Uz pomoć nas, to im je omogućeno potpuno besplatno. Ponosna sam – zaključila je Ana Dornik za 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄.
Ana uvek ima široko razvučen osmeh, jer slavi novi život. Ona se dva puta rodila. Drugi put, upravo kada je posle ove borbe sela na tron života. Naša redakcija svim damama koje su se susrele sa ovim ili sličnim izazovom, želi brz oporavak i titulu pobednika. Neka vas ovaj tekst podstakne da nikada ne odustanete od sebe, kao što to nije učinila Ana Dornik.
* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
