Redakcija 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
– Srce, mašta i um – to je okruženje u kojem se rađa ono što nazivamo kulturom – rekao je svojevremeno ruski književnik Konstantin Paustovski, a ako nam je sudeći po toj rečenici, zaključujemo da u srcu, mašti i umu onih koji žele da unište dečije pozorište “Boško Buha” kultura ni ne postoji kao pojam.
Članovi pomenutog pozorišta organizovali su 20. marta, na dan kada se u svetu obeležava Svetski dan pozorišta za decu i mlade, konferenciju za medije na kojoj su zauzeli čvrst stav da ostaju u zgradi na Trgu Republike broj 3, u kojoj se pozorište nalazi od svog osnivanja, tačnije od 1950. godine.
Kao što smo već pisali u jednom od članaka o kulturi, žao nam je što su Srbija i Beograd kao njena prestonica pod tepih stavili svest o kulturnom uzdizanju. Đavo je umešao svoje prste, rekli bismo. Glumci i deca ispaštaju. Pozorišta i biblioteke. Na vest da se planira premeštanje pozorišta “Boško Buha” u renoviranu zgradu nekadašnje Pošte na Savskom trgu, nekolicina je podigla svoj glas, ali nas plaši pomisao da će ponovo nadvladati oni koji žele da unište staro srce Beograda. Nadamo se i želimo da verujemo u suprotno. S toga je i ovaj članak tu – kao poziv građanima da ne okreću glavu na ovo. Tiče se svih nas.
Glumica Olga Odanović je u emotivnom govoru podsetila na upravnika “Boška Buhe” Milorada Mandića Mandu (1961–2016), koji je ostavio u amanet svima da se rekonstrukcija završi, što je dužnost Grada Beograda. Međutim, danas su glumci uplakani – a to je scena koja ne bi smela da se dešava u državi koja vrednuje kulturu, što već odavno nije slučaj sa Srbijom.
“Boško Buha” je simbol detinjstva i osnovne škole. Sećanje na baku i deku koji su posle pozorišne predstave vodili unuke na sladoled. Simbol “bega” od stvarnosti u magični svet mašte. Sećanje na Mandu koji je doslovno dao svoj život za tu scenu, kako bi najmlađi odatle izašli sa osmehom i željom da ponovo dođu.
Povodom ideje da se pozorište premesti, iz “Boška Buhe” su izdali saopštenje čije vam delove prenosimo:
– Povodom javnih natpisa na portalima, u štampi i povodom poziva gradonačelnika i Sekretarijata za kulturu da se Pozorište “Boško Buha” izjasni da li prihvata kompletno izmeštanje, odnosno preseljenje u renoviranu zgradu Pošte na Savskom trgu, stav kolektiva Pozorišta je da ono ostaje u zgradi na Trgu Republike 3 u kojoj se nalazi od svog osnivanja 1950. godine. Prethodnu ponudu da prostor u zgradi na Savskom trgu koristimo kao dodatnu scenu smo prvobitno prihvatili, budući da bi nam to olakšalo poslovanje, s obzirom da imamo i Scenu za decu i Večernju scenu. Međutim, nismo u mogućnosti da prihvatimo ponudu za kompletno preseljenje u zgradu na Savskom trgu s obzirom da ovaj prostor ne zadovoljava potrebe za funkcionisanje našeg Pozorišta kao celine. U ime zaposlenih u Pozorištu “Boško Buha”, kao i u ime stotine umetnika koji su umetnički sazrevali u našoj kući, a pre svega u ime publike, iskazujemo čvrstu odlučnost da kultura i umetnost moraju biti dostupne svima i na način kako se ozbiljna društva i nacije prema njoj odnose, jer ona predstavlja vrhunsko civilizacijsko dostignuće i ono mora biti briga i obaveza svih koji svom narodu služe. Od naših osnivača Branislava Nušića i Gite Predić Nušić, preko Ljubivoja Ršumovića i Donke Špiček do Milorada Mandića Mande i svih budućih generacija.
Istorijat dečijeg pozorišta u Beogradu
Sve je počelo negde na Dorćolu 1904. godine, kada je sa decom i za decu veliki komediograf Branislav Nušić osnovao prvo dečje pozorište u Beogradu, a i šire. Reći da je Nušić voleo decu je prilično potcenjivanje, jer je u svojim zapisima isticao da je zaista postao čovek onog trenutka kada mu se rodilo prvo dete, sin Strahinja Ban. Uslediće i rođenje ćerke Margite, koja će kroz život ići pod nadimkom iz detinjstva – Gita. Svu svoju roditeljsku ljubav, pretočio je Nušić u priče i bajke koje je pripovedao kako svojoj deci, tako i njihovih drugarima, deci iz komšiluka, poznanicima i svima onima koji su želeli da ih čuju.
Zvanično nazvano “Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda”, osnovano je 1937. godine. Na dan premijere prve predstave, 19. januara 1938. godine, dešava se još jedna tragedija – umire Branislav Nušić.
Poštujući očevu želju i nasleđe, Gita prolazi kroz ovaj teški period usmeravajući svu svoju snagu na Rodino pozorište koje za vrlo kratko vreme postaje jedno od najposećenijih u zemlji. Novine prenose da su izvedbe predstava “Crvenkapa”, “Miševi”, “Emil i detektivi”, “Mačka koji govori”, “Kestendžije”, “Škotske igre”, opera, baleta, recitala i revija uvek dupke pune. Posebno je popularan bio balet “Rista sportista”, Ljubinke Bobić koji dobija i svoj strip u dnevnim novinama. U pozadini je hronični nedostatak novca, koji primorava upravu da većinu uloga poverava deci kako bi se smanjili troškovi. Pozorište nema svoju zgradu, te nastupa na sceni Manježa i Kolarčevog univerziteta.
Nastanak “Boška Buhe”
Drugi svetski rat još jednom prekida delatnost dečjih pozorišta u Beogradu. Doduše, malo ko je mogao da očekuje da će na obnovu scene beogradska dečurlija morati da čeka čak šest godina posle oslobođenja. U međuvremenu trupa Rodinog pozorišta nastupa kao deo Pionirskog pozorišta, ali ubrzo postaje jasno da se ova priča bliži kraju i to uz, danas pomalo neobično, obrazloženje novih vlasti da “nije pedagoški da se deca bave glumom i baletom”.
Gita Predić Nušić ne odustaje. Dugogodišnji pedagog kroz čiju su školu pozorišta prošle generacije dece, insistira da se pozorište za decu vrati, a u tome je podržavaju suprug Milivoj Predić, dramaturg i Sofija Vukadinović, reditelj. Tako je 13. oktobra 1950. godine velikim zalaganjem tetka-Gite, kako su je zvali savremenici i učenici, ponovo pokrenuta dečja scena. Ovaj put poneće ime narodnog heroja, dečaka Boška Buhe. Kao i Rodino pozorište pre njega, Pozorište “Boško Buha” zadržava na svom repertoaru bajke i priče za decu. Pored klasika domaće i strane književnosti, veliku popularnost doživele su predstave “Ukradeni princ i izgubljena princeza” Dena Trotera, te “Bajka o caru i pastiru” Boška Trifunovića, koje su svaka za sebe izvedene više od 450 puta na Maloj sceni pozorišta.
U početku su ansambl činili “pozajmljeni” glumci iz ansambla Radio-Beograda, da bi sa osnivanjem Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, pozorište postalo prva velika scena na kojoj su buduće nade jugoslovenskog glumišta zaigrale na “daskama koje život znače”. Tu su možda po prvi put zaigrali Miki Manojlović, Neda Arnerić, Boda Ninković, Goran Šušljak, Milorad Mandić Manda i drugi, vođeni iskusnom rediteljskom rukom Miroslava Belovića, Dejana Mijača, Milana Karadžića, Jagoša Markovića, Ljubomira Draškića, Bojana Stupice, Juga Radivojevića, Minje Dedića, Nikite Milivojevića i praćeni notama Aleksandra Loknera, Kornelija Kovača, Zorana Simjanovića, Bajage…
Predstave koje i dalje pamtimo, kao što su “Biberče”, “Kapetan Džon Piplfoks”, “Crvekapa”, “Tom Sojer”, “Čarobnjak iz Oza”, “Susreti”, “Ćorskak”, “Snežna kraljica”, “Zvezdarski vitez” izašle su iz pera ili bile adaptirane od strane poznatih pisaca i dramaturga Jovana Ćirilova, Milovana Vitezovića, Stevana Koprivice, Duška Radovića… Poseban trag ostavio je naš možda najveći pesnik za decu, Ljubivoje Ršumović, koji se na čelu pozorišta nalazio dugi niz godina i bio svojevrsno zaštitno lice pozorišta sa Trga.
U prethodnih sedam decenija, pozorište “Boško Buha” prešlo je dug put i brojne nevolje, ali je zadržalo svoj mladalački duh. Vremenom je pored Male scene otvorena i Večernja scena na kojoj se prikazuju predstave za srednjoškolce i omladinu. Oni odrasli devedesetih sigurno se sećaju predstave “Ljubavna pisma” sa Natašom Ninković i Vojinom Ćetkovićem za koju se godinama tražila karta više.
Želimo da verujemo da će nove generacije ovde tek zaigradi, jer glasamo za kulturu. Ne damo “Boška Buhu” i za njega podižemo ruku (ali i glas).
* Zabranjeno svako kopiranje tekstova bez odobrenja 𝐋𝐀 𝐕𝐈𝐄 𝐄𝐍 𝐑𝐎𝐒𝐄
