Mladomir Puriša Đorđević, autor kultnih i nagrađivanih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije, preminuo je u 98. godini posle kraće bolesti.
Rođen je 1924. godine u Čačku, a mladost mu je bila obeležena ratom. Pre Drugog svetskog rata je bio član Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a kasnije je stupio u partizane.
Tada je bio zarobljen i poslat u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci. Po završetku rata, počeo je da radi kao novinar za list Politika, 1946. godine. Godinu dana kasnije postao je urednik Filmskih novosti, da bi potom počeo da režira dokumentarne filmove. Prvi film je snimio 1953. godine, a nikad se nije penzionisao.
Od novinara do režisera
Prešao je put od novinara, režisera, scenariste i pisca, a za njegova dela je dobijao nagrade od Venecije, Moskve do Rio de Žaneira. Njegovi filmovi bili su poput poetskih priča. Snimio je oko 50 kratkih i 20 dugometražnih, a iza sebe je ostavio i deset romana.
Pre nekoliko meseci je počeo da režira ekranizaciju romana Usta puna zemlje, što će ostati njegovo nedovršeno delo. Ostao je upamćen po filmovima San (1966), Jutro (1967) i Podne (1968).
U njegovim filmovima su debitovali mnogi poznati glumci, od Mije Aleksića, Nede Arnerić, Draga Čume, Ljubice Ković do Pepi Laković i Jelene Žigon.
Đorđević se 1960. godine oženio jednom od najpoznatijih jugoslovenskih glumica Milenom Dravić kako je i sam izjavljivao “u kuhinji, jer su bili sirotinja”, a brak je bio kratkog daha. Opisivao ju je kao njegovu najveću ljubav. Iz drugog braka ima ćerku Lidiju.
Mnogobrojna priznanja
Već 1967. godine je dobio nagradu Zlatna arena na Pulskom filmskom festivalu, najprestižnijem u bivšoj Jugoslaviji, za režiju filma Jutro.
Ostvarenje Tango je tužna misao koja se pleše, donela mu je nagradu na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji 1997. godine. Udruženje filmskih kritičara FIPRESCI Srbija dodelilo mu je nagradu za životno delo 2012. godine.
Prethodno nosilac ordena Vuka Karadžića, 2016. godine je odlikovan Sretenjskim ordenom drugog stepena za naročite zasluge u oblasti filmske umetnosti.
(U nastavku sledi odlomak iz intervjua dnevnom listu “Novosti” 23. jul 2011)
– Znate šta, kad imate 87 godina, vaš odnos prema životu je mnogo drugačiji. Prvo, morate da pazite šta jedete, kako se šetate… Često me prolaznici – nekad slučajno, nekad ne – malo odgurnu, i krivo mi je – ne mogu da se pobijem. Drugo, pitanje ljubavi jeste pitanje one ljubavi koju ste ostavili za sobom. Ne radi se samo o ženama. Radi se o prirodi, o reci u kojoj ste se kupali, o voću koje ste jeli, radi se o ćerki, koju ste srećom dobili, koja vam servira toplu supu i opominje vas kada ćete i šta jesti. Naravno, ako zaslužite. Moram da kažem na kraju. Malo mi je dosadno sa ovoliko godina. Malo mi je čak i neprijatno što imam ovoliko godina. Iz prostog razloga jer su mnogi koje sam jako voleo već otišli. Jednostavno, siguran sam, da ću se uskoro sresti sa njima. Stop. Nema više – rekao je on.
