Dok šetate Jevremovom ulicom u starom beogradskom delu grada Dorćol, tabla na jednoj od kuća govori da je u njoj živela Ksenija Atanasijević, koja ni najmanje ne dočarava sve ono što je Ksenija zapravo podarila ovoj državi i za šta se borila.
Zbog toga vam u nastavku ovog teksta donosimo priču o ženi koja je prva ponela titulu doktora nauka u državi.
Ksenija Atanasijević rođena je 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz porodice beogradskog sveštenika i rođaka predsednika beogradske opštine Aćime Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina i otac joj je preminuo, a o Kseniji se brinula maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole, Sofija Atanasijević. Njen najbolji prijatelj bio je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, poznata slikarka Nadežda.
Ksenija je studirala filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, profesor njenog glavnog predmeta bio je čuveni Branislav Petronijević, koji je u evropskim naučnim krugovima bio veoma poštovan zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih dela. Ksenija se u pismu prijateljici požalila da su njegova predavanja “fiziološki nepodnošljiva” i da su studenti padali u nesvest na seminarima koje je Petronijević vodio, pokušavajući da ismeje, ponizi i zauvek otera sa fakulteta svakoga ko intelektualno ne može da mu parira.
Ksenija je doktorirala 1922. godine, što je u to vreme bio presedan za žene. Do tada se mislilo da je njena inteligencija slučajnost, ali se, međutim na samom ispitu dogodila zanimljiva stvar koja je dokazala da ona nije bila tu “slučajno“.
Nakon diplomiranja, uzima rad Đordana Bruna za doktorsku tezu i traga za retkim knjigama o njemu širom Evrope. Imao je 28 godina kada je odbranio doktorsku tezu o Brunovom učenju o najmanjoj, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Petronijević tada prevazilazi sopstvenu zlobu i okrutnost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević vodi kroz oblast više matematike, iako je ispit iz filozofije. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zaprepašćeni Petronijević i Milanković su se zagledali i izustili: “Kolege, da li je sve u redu sa hormonima našeg kandidata?! Njihovi nespretni komplimenti trebali su da kažu da je Ksenija “pametna kao muškarac”, ali su takve šale učvrstile Ksenijinu odlučnost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.
Godine 1923. postala je prva žena docent. U to vreme (što je bilo ne tako davno) pojavila se žena kojoj bi trebalo dodeliti zvanje docenta, pa su se neskriveni šovinisti mučili kako da ocene rad, čak su išli toliko daleko da su predlagali da se štampa na francuskom, ali evropska kritika dala je pozitivno mišljenje.
Kada se pojavila na prvoj sednici fakulteta, srdačno su je dočekali dekan dr Vlada Petković, veliki naučnik Jovan Cvijić, njen profesor Čajkanović, “kao i docenti koji su na sednicama bili tihe ličnosti”. Prišla je velikom naučniku Mihailu Petroviću da se predstavi, on joj je pružio ruku sa nekoliko utešnih reči. Pitala se zašto je teši. Čuveni etnolog i retko vrli čovek dr Tihomir Đorđević bio je najizričitiji: “Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao!”
Predavala je istoriju klasične, srednjovekovne i moderne filozofije, istoriju indijske filozofije i estetike.
Ksenija Atanasijević pisala je polemičke tekstove, pozivala one koji je napadaju da javno kažu šta je u pitanju i tražila pravo da se makar brani. Na drugoj strani nije bilo odgovora. Osam godina je Ksenija Atanasijević bezuspešno tražila pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika navodi njenu doktorsku tezu o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za razumevanje Brunove misli. Konačno, 1936. godine napisala je zahtev Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe, jednom prilokom je izjavila: “Nisam imala ništa drugo na svojoj strani, osim istine i zakona.” Moram da zahvalim podmuklim intrigama, pokrivenom univerzitetskom “autonomijom“, za svoj odlazak sa Univerziteta.
Ksenija je bila borac za dostojanstvo ljudskog života i dostojanstva, bila je antifašista.
Godine 1941. odbila je da potpiše Apel srpskom narodu kojim se poziva narod na odanost okupatorskoj vlasti i protiv komunističkog pokreta, ne želeći da se, kako je rekla, “uključuje u lov na komuniste“, iako ona nije bila jedna od njih.
Zbog njene kritike nacizma i Hitlerove politike, nacisti su je stavili na crnu listu. Tokom Drugog svetskog rata, Gestapo ju je hapsio, ispitivao, ali se živa spasila. Ispitivao ju je Gestapo pod optužbom da je sarađivala sa masonima, pomagala partizanima, kao i da je držala predavanja u jevrejskoj čitaonici. Od svih optužbi samo je poslednja bila tačna. Ksenija Atanasijević je bila protivnik i levog i desnog totalitarizma. Kao takva bila je na crnoj listi posleratnih komunističkih vlasti, čak je i 1946. bila u zatvoru kao osoba označena kao “pristalica starog režima”.
Vrlo brzo je penzionisana kao bibliotekarka. Udaljila se iz javnog života, a njene knjige su bile zabranjene, sklonjene iz knjižara i biblioteka.
Ipak, nastavila je da se bavi pisanjem i prevođenjem velikih filozofskih dela – prevela je Aristotelov Organon, Platonovog Parmenida, dela Baruha Spinoze, Adlera, a držala je i predavanja na Kolarčevom univerzitetu.
Njena najznačajnija dela: Brunovo učenje o najmanjem, Heraklitova filozofija, Filozofeme sofista, Sokrat, Šopenhauerova formula pesimizma, Demokrit kao etičar, Sofisti Prodik i Hipija, Seneka, Imanuel Kant, Prve filozofske hipoteze Jonaca, Fridrih Niče, Empedokle iz Agrigenta, Pitagorejsko učenje o seljenju duša, Eleaćanin Parmenid tvorac učenja o biću, Stara grčka atomistika, Epikur, Racionalizam i misticizam, Od Frojda Platonu, Smjerovi mislilaštva Artura Šopenhauera, Blez Paskal čovek i mislilac. Svoje originalno filozofsko učenje izložila je u Filozofskim fragmentima.
Prevela je s latinskog kapitalno delo Baruha D’Espinoze Etika, prevodila je i sa grčkog. Sa nemačkog je prevela Adlerovu Individualnu psihologiju (1937). Zanimljivo je da je njen portret naslikala Nadežda Petrović 1912. godine. Ksenija je pozirala sa velikim crnim šeširom koji je Nadežda donela iz Pariza svojoj sestri Milici. To je poslednji portret koji je slikarka naslikala pred odlazak u ratove iz kojih se nije vratila.
Najveća srpska žena mislilac, prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, autorka mnogobrojnih studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava, umrla je u Beogradu, 28. septembra 1981. godine, i sahranjena na parceli 10 Novog groblja ali, kako nije imala potomaka koji bi plaćali zakup grobnog mesta, te zbog nebrige države i društva, njen grob je “preoran” i više ga nema, ali na sreću, sećanja još uvek ima.
