Naišavši na viralne Instagram objave umetnice Sonye, naslovljene – simbolično: “pitanja mojih 20-ih”, pripadnici naše relativno “mlade” redakcije i sami su zapali u nedoumicu. Listajući estetičan sadržaj koji podstiče na duboko razmatranje trenutnih životnih pitanja, odlučili smo da potražimo stručnu pomoć, u nadi da ćemo i dobiti odgovore.
Na poziv za pomoć svih nas “zbunjenih u 20-im”, odazvala se stručna saradnica naše redakcije, Anđela Lazić – master psiholog i psihoterapeut pod supervizijom. Na samom početku, ona istče:
- Lični razvoj vidim kao put na kome razvijamo svoje kapacitete, razumemo naše odgovornosti i prihvatamo sebe. Kad učimo da prepoznamo šta se dešava sa nama ili u nama, u odnosu na izazove, lakše ih prevazilazimo. Podrška koju možemo dati sebi i podrška bliskih ljudi važan je resurs i pruža doživljaj da nismo sami i da se možemo u trenucima krize i izazova osloniti i na sebe i druge.
Dvadesete godine života predstavljaju važno razdoblje promena, izazova i istraživanja. U ovim godinama istražujemo svoje mesto u svetu, postavljamo sebi razna pitanja, tražeći smisao i svrhu. Pitanja koja sebi postavljamo tiču se identiteta, ljubavnih odnosa, porodice, prijateljstava, obrazovanja, karijere…
Pošto su dvadesete godine upravo godine samodefinisanja i samoistraživanja, postavljamo sebe u središte instrospekcije, tako što istražujemo različite aspekte sebe i svojih interesovanja. Iz ugla psihologije i psihoterapije, za održavaju mentalnog blagostanja značajno je: razumevanje ličnog razvoja (Kroz šta prolazi pojedinac?), kako rešavati konflikte na konstruktivan način, šta je za pojedinca podrška i u kojim odnosima se oseća sigurno, kako pristupiti krizama u prijateljskim, porodičnim i ljubavnim odnosima…
Iako često imamo potrebu da dođemo do odgovora i rešenja brzo, za lični razvoj nema univerzalnog “upustava’’, već je potrebno da najpre budemo svesni svojih unutrašnjih procesa, sagledamo svoju trenutnu poziciju, šta su podržavajući odnosi, a šta ne i kako se trenutno zapravo osećamo.
Ko sam ja i šta želim biti?
Jedno od centralnih pitanja u dvadesetim godinama koje sebi postavljamo je “Ko sam ja i šta želim biti?”. Pitanje se odnosi na različite aspekte: obrazovanja, stila života, ciljeva, društvenog položaja, porodice, prijateljstva…
Uz sve promene koje donose dvadesete godine dolaze i razna nova iskustva koja su vrlo intenzivna. Mladi često doživljavaju pritisak da “što pre” odluče šta žele biti, izgrade životni stil, i osamostale se. Pozadina pritiska može biti različita: nedovoljno razumevanja i podrške od strane bliskih ljudi, strah od neuspeha, strah od nepoznatog, anskioznost, unutrašnji pritisak, društvena očekivanja, poređenje sa drugima…Ovo su samo su neki od faktora koji utiču na doživljaj nezadovoljstva ako se ne definiše razvojni put već sa dolaskom prvih odraslih uloga.
Imajući ispred sebe ovako kompleksna pitanja očekivano je da se javi preplavljenost, pa je važan podsetnik da pred tim izazovom uspore, daju sebi prostora da odluče, pogreše, predomisle se…
U kom pravcu želim da ide moj život i da li su drugi na boljem putu od mene?
Kada znamo gde idemo manje je neizvesnosti i anksioznosti, jer osećaj sigurnosti i doživljaj poznatog je deo naših osnovnih potreba. U periodu velikih promena sa kojima se mlada osoba suočava prirodno je da se javi potreba da ispred sebe u nečemu vidi izvesnost i definiše svoj pravac. Međutim, mladi ljudi se često upoređuju sa drugima, po pitanju obrazovanja, postignutog uspeha, brzine napredovanja karijere… Ispitujući i društveni život – koliko je razvijen u odnosu na druge, kao i kvalitet partnerskih odnosa – da li imaju partnera, brzina kojom se upuštaju u partnerske odnose i broj veza.
S jedne strane, poređenje s drugima može imati pozitivnu funkciju kao način da osoba vidi gde se nalazi u odnosu na druge kako bi motivisala sebe. Da bi se to desilo važno je da ima podršku bliskih ljudi (porodica, prijatelji, mentori) u svojoj viziji gde želi biti ali i tome gde se trenutno nalazi i da je to okej.
S druge strane, negativne posledice poređenja su podgrevanje nerealnih očekivanja od sebe, samokritika, pritisak ka sebi da se društveni i ljubavni život moraju razvijati na drugačiji način, zanemarujući svoje trenutno mesto, okolnosti i trenutne mogućnosti.
Kako da zadržim svoje “ja” u odnosu sa drugima?
U ovom periodu života posebno je važno pitanje identiteta, samodefinisanja i samoizražavanja. Upravo ova pitanja tiču se osećaja pripadnosti i bliskosti, jer ako smo svesni svojih vrednosti i izražavamo ih, onda ćemo ići ka iskustvima i odnosima koja dele takve vrednosti. Međutim, mladi nekad ispred sebe stavljaju “zadatak’’ – da moraju znati tačno koje su njihove vrednosti i čemu teže u životu, a pod pritiskom ne ostavljaju sebi mnogo prostora da istraže kako se zaista osećaju i šta autentično žele. S tim u vezi nije retkost da se mladi nađu na mestima gde zapravo ne žele biti, pod pritiskom da je važno da budu deo društva, iako često imaju doživljaj da se njihove vrednosti dosta razlikuju u odnosu na druge.
Granica između nas i drugih je fleksibilna pre nego rigidna i konačna. Da bi to bolje razumeli važno je da znamo svoje vrednosti, osluškujemo svoja osećanja, gradimo otvorenu komunikaciju sa drugima, mogućnost da sagledamo perspektivu drugih i to da li postoji zajednički prostor gde možemo biti sa drugima iako nam se pogledi razlikuju. Na taj način postajemo otvoreniji za iskustva i dopuštamo sebi da učimo iz odnosa sa drugima.
Kako da izgradim zdrave odnose?
Mlada osoba u ovom periodu uči kako da gradi zdrave i stabilne odnose sa drugima. Prijateljski odnosi i odabir emotivnog partnera neke su od važnijih tema u ovom periodu.
Predstava o ljubavi menja se tokom odrastanja. Očekivanja od veza i ljubavi se menjaju i razvojni zadatak je da mlada osoba uvidi realnu sliku odnosa, bude svesna svojih očekivanja i na koji način se investira u odnos. U svemu tome važnu ulogu ima vaspitanje i ono šta je mlada osoba naučila u porodici o ljubavi, što će imati uticaja na njenu sliku o ljubavi kasnije. Zatim, društveni uticaj, kako na ljubav gleda okruženje u kom mlada osoba provodi najviše vremena, kako grade odnose i šta je za njih ljubav. Sve to može biti podloga za pritisak i idealizovanu predstavu ljubavi.
Važno je da u ovom periodu života, mlada osoba formira funkcionalnu predstavu o ljubavi (vrednovanje sebe i partnera, otvorena komunikacija i međusobno poštovanje). Zato je važno da mladi imaju dovoljno dobar i podržavajući odnos sa nekim bliskim figurama, prostor da izraze svoje dileme i strahove u vezi partnerskih odnosa, razočarenja…
Pitanja koja se otvaraju ulaskom u svet odraslih prate nas i kasnije tokom života. Do nekih odgovora ćemo možda doći početkom dvadesetih, dok ćemo za drugim odgovorima više tragati. Naš psihološki razvoj ne staje u mladom odraslom dobu, već se nadograđujemo tokom celog života, postavljajući sebi razna pitanja.
Traganje za svojom autentičnošću prožeto je i iskustvom kroz koje prolazimo u svim životnim fazama, ne samo u mladom odraslom dobu. Zato je jako važno da sebi damo dozvolu da istražujemo, grešimo, pokušamo… Svako iskustvo nas oblikuje i menja našu percepciju, a nekad se čini da u dvadesetim godinama nemamo prava na to, već očekujemo od sebe ili očekuju od nas da ulaskom u svet odraslih tačno znamo svoju putanju ka budućnosti, dok u realnosti, nije tako.
