Uspeh je ono što čoveku vrat lomi, govorio je često Ivo Andrić, a mi nismo sa sigurnošću sigurni da li je to rezultirala i njegova osvojena Nobelova nagrada.
Bilo kako bilo, tog se 10. decembra 1961. godine sve promenilo u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost “za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”, što je predstavljalo najveći uspeh za našu državu, kada je reč o pisanoj reči.
Zapis iz Zadužbine Ive Andrića koji govori o danu kada je osvojio Nobelovu nagradu, prenosimo u celosti:
– Desetog decembra laureat iz Jugoslavije, o svemu dobro obavešten, stupio je na raskošnu scenu, našavši se pred sedamsto zvanica pseudobaroknog Koncert-hola koji je već bio i novogodišnje ukrašen. U tom polubajkovitom ambijentu (jugoslovenskim gledaocima ceo prizor je sasvim sigurno izgledao nestvarno) tačno u 16.30, fanfare su označile dolazak švedskog suverena Gustava Adolfa VI, kraljice Luize i članova kraljevske kuće, koji su se smestili u fotelje ispred prvog reda rezervisanog za predsednika i članove švedske vlade. Odmah za kraljevskim parom i svitom, ušli su dobitnici za fiziku, hemiju, medicinu i književnost – Hofštater, Mesbauer, Kalvin, fon Bekeši i Andrić, koje su s leve strane pratili švedski akademici i članovi Nobelovog komiteta. Za njima su ušli raniji dobitnici i stari doajeni nauke i predstavnici književne elite.
Stotine bliceva sevalo je, a salom su se pronele salve aplauza. Te godine predsednik Nobelove fondacije nije se libio da kritikuje svet koji je u neprekidnoj trci u naoružavanju, u kojem jedni žive u izobilju dok su drugi u stalnom egzistencijalnom balansiranju. Izrazio je zabrinutost što se naučni pronalasci koriste za konstruisanje oružja za masovno uništenje i zbog toga što ima ljudi koji veruju da se samo silom mogu razrešiti svetski sukobi.
Uglednom skupu, dr Esterling ovako je predstavio dobitnika za književnost:
“Andrić nosi u sebi mnogo nežnosti za ljude, ali ne uzmiče pred strahotama, niti pred nasiljem, koje u njegovim očima potvrđuje stvarnost zla. On je pisac koji je majstor jednog sasvim ličnog, originalnog kruga motiva. On otvara jednu dosad nepoznatu stranicu svetske hronike i obraća nam se iz dubine napaćene narodne duše Južnih Slovena…”
Andrić je potom primio povelju izrađenu za tu priliku, na kojoj su zlatotiskom ispisani podaci o laureatu i sastavu Nobelovog komiteta koji je doneo odluku, kao i sâm tekst odluke sa obrazloženjem, na švedskom jeziku. Diploma je sačinjena od pergamenta kaširanog na dasci presvučenoj plavom kožom i sastoji se iz dva dela. Piscu je uručena i zlatna medalja sa Nobelovim likom na aversu, bareljefom mladića koji pod lovorom zapisuje pevanje muza na reversu, na kojem je i stih iz šestog pevanja Vergilijeve Eneide: „Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima” kao i Andrićevo ime.
Laureat je dobio i novčani ček Skandinavske banke na 250.000 švedskih kruna (tu svotu je ustupio za unapređenje bibliotekarstva u BiH).
