U Parizu, 9. aprila 2022.
Bili smo u umetničkim paviljonima “La Ruche” u 2. Passage de Dentzig blizu samog centra Pariza. Kaldrma nas je vodila do Ateljea srpskog slikara Bogdana Pavlovića, koji već više od 30 godina živi i stvara u prestonici Francuske. Ljubazno nas je dočekao i sproveo kroz baštu koja je bila oplemenjena cvećem. Usput nam je otkrio da je Alfred Buše (Alfred Boucher) početkom 20. veka osnovao ove paviljone, kada je je jedan od paviljona Svetske izložbe 1900-te otkupio i ponovo sagradio u petnaestom arondismanu. Arhitekta ovog amblematičnog zdanja bio je Gistav Ajfel. Alfred Buše je ovaj i okolne paviljone dao na korišćenje svojim kolegama umetnicima. Paviljone je nazvao “La Ruche” što u prevodu znači košnica, jer je smatrao da postoji veza izmedju umetnosti i umetnika i života pčela u košnicama, zbog deljenja, vrednoće, solidarnosti.
Bogdan Pavlović rođen je u Beogradu 1969. godine. Diplomirao je na Ecole des Beaux Arts (ENSBA) u Parizu 1997. godine, u klasi profesora Vladimira Veličkovića. Magistrirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2002. godine kod profesora Čedomira Vasića. Pavlović je pluridisciplinarni umetnik koji se osim crteža, slikarstva i kolaža, bavi i fotografijom, video animacijom i ambijentalnom instalacijom. Kroz svoje kreacije, na jedan ekspresivan i jednostavan način, Bogdan dovodi u vezu univerzalno i lično, dokumentarno i izmaštano.
Ušli smo u njegov atelje, koji je uistinu pravi pariški umetnički kutak. Sa leve strane radni sto sa bojama i alatkama za rad, a od poda do plafona – njegova dela. Učtivo nas je poslužio pićem i započeli smo priču.
𝐋 Kako se rodila Vaša ljubav prema slikarstvu?
- Odrastao sam u umetničkoj porodici. Moj otac Zoran Pavlović bio je istoričar umetnosti i slikar, jedan od predstavnika emformela, avangardnog pokreta 60ih godina. Rođeni brat Miško je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, slikar je, ali se bavi i skulpturama. Istina je da sam odrastao u umetničkoj kući, ali sam još od malena gajio ljubav prema stripovima i kao dečak maštao o tome da postanem strip crtač. To se može primetiti i danas kroz moje radove, u kojima se vidi narativni prizvuk stripa i grafizam. Rastao sam sa time, a dosta kasno sam počeo da se bavim slikarstvom. Kada sam došao u Pariz, počeo sam da razmišljam na neki drugi način. Definisao sam i koje teme želim da obrađujem. Bile su to geografske mape, putovanja… od 90 ih godina počeo sam da se bavim aktuelnim problemima kao što su ekologija, ženska prava itd. i tome sam ostao privržen do danas.
𝐋 Zašto baš Pariz?
- Počeo sam akademiju u Beogradu, ali sam osamdesetih i devedesetih ovde dolazio sa bratom. U Parizu imam dosta prijatelja. Moja porodica je frankofona. Moj deda Milivoj, poznati lingvista je posle Prvog svetskog rata doktorirao u Francuskoj, moja majka je profesor frnacuskog. Na raspust smo vrlo često dolazili u Pariz, a te nesrećne 1991 sa početkom raspada Jugoslavije, odlučio sam se da ostanem.
𝐋 Tehnike kojima Bogdan stvara su veoma zanimljive, opisao nam je šta sve koristi za nastajanje umetnosti, koja je, kako se može i videti iz priloženih fotografija, neobična i nesvakidašnja.
- Pre 3, 4 godine počeo sam da modifikujem političke i geografske karte, te da iscrtavam prave atlase. Sam atlas ne podrazumeva samo geografiju, već i astronomiju, statistiku… To mi je omogučilo da koristim različite slikarske i crtačke tehnike. Koristim i kolaže, akrilik, crtam markerom, tušem itd. Dakle, širok dijapazon tehnika u jednom. Vrlo često po ceo dan provedem u svom ateljeu, a dužina nastajanja dela vrlo često zavisi od tehnike kojom radim. Vreme u umetničkom stvaralaštvu ne igra veliku ulogu za mene. Kada počnem da radim imam samo globalnu ideju kojim putem bih voleo da “ide” odredjena slika. Ali s obzirom da je moj pristup umetnosti eksperimentalan, sama finalizacija procesa kreiranja dela nije unapred definisana.
𝐋 Kako Parižani prihvataju vašu umetnost?
- Pariz je internacionalni grad i to je njegov veliki kvalitet. Ima puno umetnika sa svih strana sveta koji ovde prave karijeru. Ovaj grad nije samo grad mode i umetnosti, već isto tako crtanog filma, dizajna, arhitekture. Rekao bih da je Pariz otvoren grad i nudi puno mogućnosti, tako da sam vremenom stekao publiku koja prati i podržava moj rad. Ono čime se bavim nije baš u pravom smislu srpska savremena umetnost, ako je takva definicija uopšte prilagodjena epohi u kojoj živimo. Moja umetnost više ima internacionalni karakter. Ona je univerzalna, i nije definisana mojim poreklom ili mestom gde nastaje. Moram, ipak, reći de su neki od savremenih nemačkih u anglosaksonskih umetnika ostavili dubok trag na mene tokom studija na Beaux Arts-u.
𝐋 Kako se predstavljate publici i da li radite slike po porudžbini?
- Nekoliko grupnih izložbi imam godišnje i otprilike, jednu samostalnu, tako izgleda moje predstavljanje publici. S vremena na vreme, kada se ukaže prilika, radim i umetničke kreacije ili projekte koji mogu biti naručeni. Tako sam imao priliku da u saradnji sa jednim francuskim dizajn studiom, realizujem veliki crtež za hotel Hyatt Regency u Parizu. Svojevremeno sam radio i plakat za film Emira Kusturice “Super 8 stories”. Od projekata pomenuo bih i oslikavanje makete tada popularnog automobila “Opel Tigar” za Dženeral Motors.
𝐋 Da li imate poruku za mlade koji odluče da se otisnu u svet umetnosti?
- Umetnost možda jeste zanimanje, ali lično je ne dozivljavam kao profesiju, već pre kao životni izbor. To je traganje za sobom, izražavanje sebe i velika avantura u kojoj je sve moguće. Ljudi koji žele da se bave umetnošću treba da budu iskreni prema sebi, ali pre svega prema onome što rade. Samim tim postoji i mogućnost da se nadje publika koja će to znati da prepozna i da ceni.
U nastavku pogledajte galeriju nekih od radova Bogdana Pavlovića:
