Sa dolaskom praznika nadolazi nam i praznični duh, te odmah želimo da vidimo i osetimo euforiju dekorisanjem prostora u kome provodimo najviše vremena. Međutim, da li ste se ikada zapitali zašto kitimo baš drvo jele, ili zašto zašto stavljamo lampice i određene ukrase. U nastavku teksta porudićemo se da razjasnimo sve nedoumice vezane za nastanak praznične dekoracije.
Kako bi započeli priču o prazničnoj dekoraciji, moramo se vratiti u vreme prvih civilazija i njihovih verovanja po kojima su tokom zime, zimzelene grančice bora, jele i ostalih četinara imale poseban značaj. Tokom zimskih meseci, a posbeno tokom perioda astronomske zime koja je obeležena zimskom kratkodnevnicom – tačnije 24-časovnim periodom sa najmanje sati pod dnevnim svetlom u godini, te se naziva i najdužom noći ili najkraćim danom, običaj je bio okačiti zimzelene grančice iznad vrata i prozora verujući da će one držati zle duhove i bolesti podalje od porodičnih domova. Egipćani, Rimljani i Vikinzi tokom kratkodnevnice organizovali su svečanosti okićene zimzelenim biljem kao podsetnikom na proleće, koje će doći nakon hladne zime i simbolom života, snage i istrajnosti za njih i njihova božanstva Ra, Saturna i Baldera.
Kako su ovi običaji i verovanja u moći zimzelenih biljaka nastala dugo pre rasprostranjenja hrišćanstva, u novom svetu smatrali su ih paganskim praznoverjima, sve dok ih Nemci u 16. veku ne prihvate i usko ih povežu sa hrišćanskom verom i zimskim praznicima. Dekoracija tada prvo poprima obilik piramida od drveta i zimzelenih grana, a kasnije i pravih jelki kakve prepozanjemo danas, ukrašenih crvenim ili zelenim jabukama,ostalim suvim voćem, orašastim plodovima, bobicama, slatkišima od marcipana ili djumbira, lizalicama ili kokicama ofarbanim u vesele boje. Veruje se da je prvi jelku osvetlio svećama, protestantski reformer Martin Luter, takođe u 16. veku, za šta ga je inspirisao prizor noćnih svetala koja su se prosto probijala kroz grane četinara dok je šetao. Međutim, kićenje jelke je sve do 19. veka bila pretežno tradicija Nemaca i nemačkih grupacija i kolonija na drugim teritorijama. Ostali narodi, a posebno Amerikanci, nisu je isprva razumeli, odobravali ni prihvatali.
Retrospektivu kićenja jelki pogledajte OVDE
Može se reći da se običaj ukrašavanja jelke proširio svetom tek kada je 1846. godine, magazin Illustrated London News objavio ilustraciju Kraljice Viktorije koja sa porodicom stoji kraj okićene jelke. Kraljicu Viktoriju je sa prazničnom dekoracijom upoznao njen suprug, nemački Princ Albert, a ona je potom predstavila čitavom svetu i tako je proslavila, jer je bila jako polularna i uticajna, te je sve što je radila na svom dvoru postajalo trend. Usled industijalizacije, proširenja grane industrije koja se vezuje za izradu dekoracije, te njenog izvoza ka zemljama Amerike i pronalaska električne struje, te i prvog osvetljavanja jelke električnim sijalicama 1882, za koje je zaslužan Edvard H. Džonson, potpredsednik Edisonove kompanije, trend ukrašavanja jelke polako je postao globalna pojava.
Amerika, koja se možda i najviše protivila pojavi praznične dekoracije, danas ima jednu od verovatno najpopularnijih jelki na svetu, koja se nezvanično smatra i nacionalnim simbolom. Naime, kićenje jelke u Rockefeller Center-u u Njujorku, postala je zimska praznična tradicija od kada su je radnici koji su gradili centar prvi put okitili 1931. godine.
Mnogi narodi su tokom vremena svojom kulturom, običajima i religijom uticali na ovu pojavu koja se menjala i usled trendova i ličnih preferencija, da bi danas bila onakva kakvom je prepoznajemo. Međutim, znamo li i pridajemo li značaj njenim korenima, sada kada smo ih se prisetili, ostaje pitanje… Možemo se samo složiti da danas praznična dekoracija insinuira na osećanja zajedništva i spokoja prvenstveno svojom estetskom crtom.
