Ova knjiga u poslednje vreme postala je jedan od najtraženijih pojmova na Guglu, međutim, da li ste čuli za nju i da li znate šta ona predstavlja?
Odgovor vam donosimo u nastavku.
“Velesova knjiga” je materijalni dokaz koji govori o nastanku, razvoju i seobama Slovena. Ona obuhvata život slovenskih plemena od sredine sedmog veka pre Hrista, pa do poslednje četvrtine devetog stoleća.
Upozorenje: u nastavku teksta nalaze se delovi iz knjige.
Bila je pozna jesen 1919. godine. Građanski rat u Rusiji još je trajao, ali se već nazirao poraz belih. Pukovnik carske ruske vojske Fjodor Arturovič Izenbek (1890. St. Petersburg, – 1941. Brisel), tražeći sigurno sklonište obreo se na imanju Kurakinovih u Ukrajini. u predivnom dvorcu naišao je na pustoš. Domaćini su bili mučeni, pa ubijeni, sve vredno je opljačkano, unutrašnjost demolirana. Tumarajući nekada prebogato opremljenim prostorijama i pokušavajući da sebe ubedi da je sve što vidi samo deo ružnog sna, u uglu jedne sobe, kraj gomile knjiga, pukovnik Izenbek je primetio nekoliko razbacanih daščica. Krenuo je na tu stranu više radi knjiga… Bili su to, ispostaviće se kasnije, koraci koji će ući u istoriju.
Kada je prišao gomili, prvo što je zapazio bili su urezi na drvenim daščicama. Pukovnik Izenbek je bio i član Ruske akademije nauka, poznati ruski intelektualac, pa mu kao obrazovanom čoveku nije bilo teško da pretpostavi da urezi na drvenim pločama nisu tek puka dekoracija, već da je reč o nekoj vrsti pisma. Pokupio ih je i kao da beži od duhova glavom bez obzira napustio ovo mesto sa prizorima strave. Posle odiseje koja je usledila istraživanja će pokazati da je reč o jednom od najranijih pisanih izvora o Slovenima i njihovoj pismenosti, te da su prve daščice ispisane polovinom sedmog veka pre naše ere. Pukovnik Izenbek je krstario Rusijom onako kako ga je ratni vihor nosio, a jedina imovina bio mu je omaleni ranac na leđima. U njemu su bile daščice za koje još nije znao šta su, ali je imao predosećaj da je reč o nečem značajnom, odnosno o nekakvom pismu.
Posle poraza belih Izenbek je podelio sudbinu svojih političkih istomišljenika. Izbor nije bio veliki – ili Sibir ili izbeglištvo. Pukovnik se odlučio za ovo drugo. Napustio je Rusiju, ali je kao jedini prtljag poneo daščice. Najpre se obreo u Turskoj, a potom u Jugoslaviji. Ostalo je zabeleženo da je boraveći u Beogradu 1923. godine Izenbek konsultovao neke naše stručnjake, a onda daščice ponudio merodavnim ustanovama na ekspertizu. Na žalost ili na sreću, ko zna, tek daščicama sa urezanim čudnim pismom niko nije hteo da se pozabavi. Ruski list “Novo vreme”, koji su emigranti pokrenuli u Beogradu, zabeležio je da je Izenbek, kad je shvatio da će morati da napusti i našu zemlju, daščice ponudio beogradskoj Biblioteci i Muzeju uz malu nadoknadu, ali ih oni nisu otkupili.
Brisel je bio sledeća stanica pukovnika Izenbeka. Život nastavlja u okruženju svojih zemljaka izbeglica, a drvene daščice godinama tavore u kartonskoj kutiji sve dok ih jednog dana nije video Jurij P. Miroljubov. Bilo je to 1939. godine, tačno dve decenije pošto je Izenbek našao daščice. Jurij Miroljubov bio je prvi istraživač ovog teksta ispisanog na daščicama. Petnaest godina trajalo je njegovo, kako je sam zapisao, “tumačenje šume arhaičnog teksta”.
Azbuku na daščicama zamenio je slovima poznate abzuke.
Nastavak pročitajte u knjizi...
