Jedan od najpoznatijih predstavnika epohe srpskog romantizma svakako je bio Branko Radičević. Iako broj godina koje je proživeo kazuje veoma malo, ovaj umetnik je za života ostavio mnogo uspomena, prelepih pesama, zanimljivosti, ali i jednu od najlepših, ali neslavno završenih ljubavnih priča.
Nije nepoznata činjenica da je svaki umetnik, iz bilo koje branše, imao svoju inspiracuju u ženi, njenoj lepoti, nedostižnosti, i neiskazanoj ljubavi. Pikaso je imao Teodoru Marković, Petrarka Lauru, Gustav Klimpt Emili Floge, Salvador Dali Galu, dok je Branko Radičević imao Minu Karadžić.
Kao mladi pesnik kretao se u krugovima tadašnjeg visokog društva, koje su činile njegove kolege umetnici. Predstavnici romantizma i savremenici Branka Radičevića jesu i Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jaksić, Laza Kostić. Međutim, jedan od najuticanijih i najznačajnijih ljudi toga vremena u srpskoj istoriji bio je Vuk Stefanović Karadžić. Reformator srpskog pisma, čovek koji je u naše pismo uveo 30 glasova, gde svakom glasu odgovara jedan znak i doveo azbuku do savršenstva. Kako je bio tek na početku svoje karijere, Vuk prepoznaje talenat u mladom Radičeviću, te ova dvojica umetnika postaju sem kolega i dobri porodični prijatelji. Karadžić je imao mnoštvo poznanstava u vrhu države, uticajni ljudi tog vremena, ministri, čak i predstavnici kraljevske prodice, uvažavali su čoveka, koji je Srbiji podario ono najvažnije, pismo.
Međutim, Vuk je mogao da se pohvali nečim mnogo značajnijim od pisma i azbuke, a to je bila njegova mezimica Mina. Epske lepote, odrastala sa najboljim guvernantama u Beču, dama sa manirima, bila je san svakog muškarca. S obzirom da je mladi Radičević bio redovni gost u kući Karadžića, ali i sličnih godina kao Mina, provode puno vrmena zajedno i stupaju u prijateljstvo, bar je tako izgledalo drugima. Usled redovnog druženja ovo dvoje mladih ljudi se zaljubljuje jedno u drugo, međutim ova ljubav nikada nije ostvarena. Zbog čega? Veruje se da je Radičević toliko poštovao, kako Minu, tako i svog starijeg kolegu i prijatelja Vuka Karadžića, te nikada nije skupio dovoljno hrabrosti kako bi izašao pred njega i priznao mu ljubav prema njegovoj ćerki. Takođe, smatrao je da nije dostojan porodice Karadžić, koje je uvažavala veliki ugled i bogatstvo, dok je on bio samo običan siromašni student. Svoja osećanja koja nije mogao da iskaže na glas, pretočio je u ono u čemu je bio najbolji, u pesme. Na papiru je izrekao najlepše stihove i reči koje su u njemu izazivale buru emocija, dok je Mina Karadžić bila njegova muza. Pesma koja je ovu ljubavnu priču digla do besmrtnosti jeste Pevam danju, pevam noću.
Kad si zvezda sele moja, da si među zvezdicama, među svojim sele moja, milim sestricama…
Da je zapravo bio veoma zaljubljen u Minu, Radičević je pisao i svome kolegi Đuri Daničiću. Naravno, i u to vreme su postojale čaršijske priče i zli jezici koji su govorili o razuzdanom i bludnom životu studenata u Beču, kao i insinuacije da Branko nije bio zaljubljen u ćerku Vuka Karadžića, već u njegovu ženu Anu.
Kako god bilo, Radičević saznaje da boluje od tuberkuloze i više ne želi da produbljuje svoje emocije prema Mini, svestan toga da će uskoro umreti. Umire veoma mlad u svojoj 29. godini, na rukama upravo Ane Karadžić.
Da ni Mina nije bila ravnodušna prema njemu govore tekstovi iz njenih spisa i tekstova, koje je naslovila Sećanja na Branka. S obzirom da je bila umetnica, slikarka, mnoge njegove portrete nacrtala je upravo ona. Shodno epohi u kojoj su živeli, vanvremenskih, platonskih ljubavi koje se završavaju neslavno i ovaj par otišao je u istoriju kao tragičan…
